Naša književnost

608 Наша књижевност

младости, одважне, додуше, али и пребрзе. Старост, која, као сунчана топлота живота, што се преко дана скупља, с вечери и у сутону одаје човечност и топлоту.

Дрхтаве, похлепне руке које се очајнички хватају живота што се измиче, слабуњаве руке које покушавају да оживе усахло врело живота, развалине тела и душа оних који нису живот разумели и постали костури и убоги заостаци живота који се за живот грчевито хватају, увек су ми уливали грозу. Те ружне маске и ужасне авети старости довеле су ме, у младости до бесмисленог и неправичног схватања да је несрећа не умрети у пуној снази.

Али код онога који је радио на ономе што му је у души лежалс и стварао оно зашта је био позван, који је умео правично живети и бити повезан са истинским људским судбинама, који је несрећне будио и обесправљене организовао, који је стручак траве волео и Лењинов пријатељ био — код Горког, лице је и у старости лепо и ведро, пријатно, без журбе и страха од свршетка. Јер они који осећају срећу не плаше се смрти. |

Сећам се мудрих лица старости која сам срео. Старачког лица Тинторета, из чијих је очних шупљина изгбијала мудрост напуштања и пролажења — одважни мир спремности, као да танке усне говоре: Рекле смо све што се имало рећи. Као да говоре тамни колути очију: Видели смо све што се могло видети и све жарке и све блиставе боје на вечерњој палети предано помешали са црним, и руке, које нису на слици али се могу замислити, уобличиле су све облике које је живот створио. И старачког лица Анатола Франса, што је, уоквирено седом брадом спајало, фини осмех прастаре латинске ироније са младом снагом пролетерског борца, који је љупко и савршено писао, као најотменији стилист патиниране Академије, али је из дубина времена црпао садржаје, који су били као екразит и уливали страх непријатељима народа. То лице је благо и добро старачко лице интелектуалног рад ника. И потшо је носио црвену заставу и ишао у поворци, велики ироник и верник, истовремено, могла је младост поштовати и волети достојанствену старост. |

Те врсте било је и старачко лице једног далматинског рибара, са борама које је морски ваздух уштавио, далековидим очима и тврдим речима, који ми је говорио: „Ми рибари са сиромашних обала, пролетери мора, научили смо умирати“.

У дворани су векови били присутни. Сви који су, чаробном маштином уметности, смртним судбинама давали вечност, који су пролазним судбинским догађњима, кроз реч и облик, поклањали трајност, који су, на великом разбоју речи, дивно ткиво испреплетаног тегобног и чаробног ткања ткали, велики песници и приповедачи, без којих би били лишени успомена и ослонца у садашњости, сви су ту, окупљени, ма да никада нису живели један крај другог, већ један за другим, у ланцу духовног и стваралачког континуитета. То је завештање ми-