Naša književnost

Реалност у поезији 29

маха расматрање разума — наука. Тако расположење масе народа јасно се опажа на сувременој поезији. Лиризам ишчезава све више и наместо њега се јавља критично расматрање сувременог друштва са свима његовим потребама. Сувремени романи и драме првих песника европских не личе нимало на велике песничке производе пређашњег доба; у данашњим песничким производима огледа се сувремна друштвена наука; песнички облик постао је нешто сасвим споредно, а главно је пропаганда оних мисли што их је израдила данашња наука. Да споменем само списе Виктора Иго-а, који је унеколико познат и нашој читалачкој публици. То није опадање песништва, то је његов природан развитак и то је његов највиши ступањ до којег се може оно подићи — да се слије с науком, као што се и филозофија слила. Од једног романа као што је Чернишевскога „Что дћлатђ“ па до научног списа о „социологији ' само је један корак.

Ето зашто нема „поезије“ на данашњем западу. Садржина песни штва, живот народни, толико се развио, да се сад почињу остваривати они идеали, које су некада једино песници назидали и схватили и које су износили пред народ у светлим бојама. Песници су већином достигли свој задатак. Настало је време практичнога рада. Сада на пр. када је покренуто питање о „ослобођењу женскиња“ и кад се то ради увелико, било би смешно кад би који на западу почео певати о „пакосници мами“, јер сад треба засукати рукаве па радити на томе, да никоме не смета „пакосница мама“. Или кад су покренуте масе народа и кад су оне већ узеле да саме решавају своју судбину, да траже науком н општим договором путове, којима се долази до жељене мете — сада би било исто тако смешно, када би се ко бацакао да „пробуђује“ роде својим „генијалним“ спевовима. Зато сад и нема тамо „поезије“ онаке, како се код нас разуме. Његове посете разумеле су живот народни.

Мислим да ми неће замерити уредништво за ову искрену примедбу на његов оглас. Данашњи запад баш у овом тренутку започиње изнова енергичну борбу против својих тирана — борбу која је била прекинута и задављена европским цезаризмом скоро двадесет година!. Баш данас нама је веома нужно да имамо јасан поглед на тамошње догађаје, јер се отуда имамо многоме научити за наше потребе. „Кад су људи изгубили веру у бога изгубили су веру и у геније и у њихову потребност“, вели

„Народное ДЂло“, орган руске радикалне партије; место тога, народи су на западу добили вере у себе саме. То је закон људског напредовања. То нека нам је наука.

У Цириху БИ5: СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

' Алузија на реакцију која је завладала после 1848 и трајала све до пада Наполеона 1, — Примедба редакције,