Naša književnost

184 Наша књижевност

вољу шале. Ови потоњи нарочито живо учествују у шали, јер сматрају да би ова фратарска свадба могла потрајати дуго и одвратити Џемину пажњу од осталих, и зато се сви труде да га повицима и одобравањем у томе и подрже. Али управо та претерана ревност осујетила је њихове намере и неочекивано спасла фратре од даљег мучења и већих понижења.

У општем смеху и надвикивању полупијаног света грађани и не приметише како се Џемино чело смркло а затим цело лице замрачило и доња вилица истурила. Његов хладан и злослутан поглед луташе неколико тренутака по грађанима док се не укочи и не заустави на неком Рамизу, височком берберину. Чешкајући кажипрстом леве руке подбрадак и не скидајући поглед са нове жртве, војвода процеди кроз зубе онима који су стојали око њега.

— Вежите онога риђог што је највише развалио жвале.

Одмах скочише двојица и идући за војводиним погледом упутише се право ка берберину, коме смех одједном застаде у грлу.

Неки од грађана још су се смејали и добацивали шале на рачун фратарске свадбе, јер нису били ни приметили промену, а двојица хајдука већ су везивала збуњеног берберина и притезали га уз велики дирек који држи таван над дивананом.

— Ама немојте, људи, турске вам вјере. Џемајилага, молим те! Ја рекох: шала, лакрдија; сви се. смију, па и ја. Немој ме, дина ти, на правди бога.

Тако муца берберин у неприлици, и осмејкујући се и мрштећи, и све од некуд очекујући да ће се цела ствар окренути на шалу, али се на то нико не обзире. Одједном се расположење у диванани потпуно измени. Грађани, срећни што је војводина ћуд пала на овога берберина а не на њих, не знају да ли да се сада смеју новој жртви; бацају бојажљиве погледе на војводино лице, настојећи да погоде његову жељу.

Војвода диже своју чашу, обраћајући се везаном Рамизу:

— Тако, ефендија. А сада, ајде да се смијемо!

Сви се смеју, лажно и неискрено. Смеје се и везани берберин, увиђајући да је најбоље да своју незгоду схвати као краткотрајну и безазлену шалу, и баца понизне и молећиве погледе непомичном војводи.

Нико више не мисли на фратре ни на њихову женидбу. Око нове жртве расте граја у којој сваки помишља на тренутак кад ће берберин бити одвезан и враћен да се весели са осталима и кад ће пасти нова наређења Џемина, богзна каква и ко зна на кога. Главно је да фратри, на њихову срећу, нису више занимљиви.

Долазио је ред на друге путнике да изађу пред Џему и да задовоље његове непрорачунљиве ћуди и његову незаситљиву потребу да непрестано тражи задовољства и разоноде и да их налази у томе што мучи и унижава невине људе, боље од себе. Фратри су се пову-