Naša književnost

ХД

=

186 , Наша књижевност

Зачудна је била брзина којом је Џемина чета опљачкала путнике, и то само коње и лаке ствари од вредности које су јој запеле за око. И кад су се, као ноћна привиђења, изгубили на једном још сумрачном путељку иза хана, нико од путника није за дуго смео да се макне. Најпосле се неки усудише да изађу на друм. То су били они који нису ништа имали па нису ни штетовали. За њима пођоше и остали, погружено и ћутке, као да се буде из тешка сна, још у недоумици и у страху од онога што их је снашло.

Кад се нађоше на друму, фра Мијо је пао у загрљај своме млађем другу, јецајући од узбуђења које је тек сада расло. Пошто га је фра Петар умирио и охрабрио, они су се прекрстили, изговорили два оченаша за ноћно спасење, и кренули полако пешице височким друмом, Пешачили су живо док се не успеше на једну оштру узбрдицу, где је пут био усечен у црвену земљу. На врху стадоше да одахну. Трава је била пуна росе. Сунце обасја цео крај јарким, још свежим сјајем. ·

Ћутали су обојица. Фра Петар погледа испод ока свога сапутника. Старац је окретао у рукама ону половину гајтана која му је остала о врату; гледао га је на местима где је прекинут и тихо, за себе, шапутао:

— Е, мати га божја убила! Е, е, е!

Сада фра Петрови живци попустише. Силан и неодољив младеначки смех, сличан плачу, провали из њега; узалуд је, из обзира према старијем фратру, настојао да га савлада и задржи у себи. Клону и седе на росну траву и држећи се рукама за слабине поче да се смеје грохотом. КАВ

Фра Мијо пусти гајтан и погледа изненађено, а затим поче да га прекорно умирује: „Де, де!“ Али фра Петар се није могао више зауставити; гушио се и кидао од смеха, Успео би да изговори реч“ две, али би смех навалио још јаче.

— Ограјисасмо, ујаче... ха, ха, ха... ко два младожење... ха, ха, ха, ха... кб нико наш... ха, ха, ха... дај дукат, каже... хо, хо, хо! Па онда узе обоје... ха, ха, ха!

Фра Мијо се озбиљно љутну и стаде да кори ту луду памет којој је сада до смеха, али фра Петру је требало дуго док је успео да се мало смири и да се, са сузама у очима и подрхтавајући од уздржаног смеха, извине и замоли за опроштење.

— Тако смо дошли до Високог, настављао је фра Петар своје причање, и сада се смејући да му се очи залише сузним сјајем. Ту нађемо коње за даљи пут. Али прије него ћемо стићи до Сарајева кажем ја фра Мијату: Што би, би, ујаче. Задеси нас напаст и штета, па то ти је, али да бар оно са женидбом не причамо никоме, јер знате ви фратре; направиће се прича ни од чега и ићи ће наше ругло од манастира до манастира годинама.