Naša književnost

194

Наша књижевност

Џуј, песма се она иста с радилишта с песмом родног краја ноћас испреплиће.

Ватре! Ватре!.. Дан тај цео да сагори! Пепео тог дана ветар да развеје

на све стране, с песмом што се ноћас ори, свуда где је занос и младости где је.

Ноћас ће и снови од светлости бити ко варнице, као ивањдански свици. У поплаву ноћас снови ће се слити

од плама и ватре ко меци у бици.

1Х БАНОВИЋИ

Дизалице црна још тог црног злата да захватиш чврсто у црне чељусти! Стегни га! Отвори ко гвоздена врата и к'о плод у јесен са дрвета спусти.

Путоваће басен: ко да река тече. Црна река угља пругом у даљине. Тећи ће к'о воде Тиње, воде Спрече кроз столетне шуме у житне долине.

Крелијуси буше, Распада се стена. Гле, под стеном свуда црно цвеће ниче. — Шлипере овамо, у срце басена

и мишиће твоје, млади ударниче!

Војвођанска поља златним родом роде: таласа се жито као море сиње.

Пругом ће потећи жито као воде таласаве плаве Спрече, плаве Тиње.

Бушилице буше. Дизалице стежу.

Под бакарном руком гвозден алат звечи. Дан заносе шири ко рибарску мрежу

и у песму слаже полете и речи.

—- Још угља! Још жита! Пламти срце Босне ко да цела шума од радости гори:

да све дане јадне, сиротне и посне

мађијом у дане празничне претвори.