Naša književnost

Песма отаџбине а21

ту његов стриц Макс. Тако велике ствари се догађају на свету, а он не зна куда ће, нити може куда.

„Стриче Макс!“ узвикнуо је поново Дрејц, „само кад си жив! Да ли си већ чуо да се партизани налазе ту наоколог Да си их видео последњи пут како пуцају на Швабе! Цео дан је праштало!“

„Знам“, одговорио је Макс. „Сад ми најпре кажи јесу ли Швабе биле и код нас. И како су код кућег

Дрејц му је све поштено испричао, о Швабама са претседником, о томе шта је претседник причао оцу у погледу њега, Макса, и о томе како се отац раздрао на њега, Дрејца. А мајка је бранила њега, Макса. Мајка је заиста добра, много добра. Такође и деда Матиц је добар.

„Добро“, рекао је Макс, „морам с њом говорити. М с оцем морам разговарати. Стар је, али син сам му, неће ме издати.“

Још пре подне је најпре говорио са снахом Тончком која се прикрала до шуме. Договорили су се да му спрема храну и где да му је оставља. Сложили су се у томе да отац Матиц може за све знати, њега ће најлакше употребити као везу, пошто на старца нико неће пазити. Дрејц се не може никуд маћи, јер Иван стално пази на њега откад се дечко занео партизанима.

Тончка је била срећна што је у несрећи могла помоћи Максу. Увек је волела ову скитницу од човека. А кад би се та скитница чешће сетила ње и донела јој, у знак захвалности, на дар какву ситницу, коју, ипак, није могла одбити, њој се чинило да не поступа добро кад од мужевљева брата прима поклоне. Међутим та мала неверност, коју је осећала у срцу, није никада прешла границу. Никад ни једном од њих није пало на памет ништа рђаво, иако су их узајамно везивала осећања, која су ипак била слична осећањима љубави. Пре осамнаест година Тончка је дошла у кућу. Не из какве нарочите љубави. Тако су се договорили родитељи и она је послушала. Дошла је на Јаме, била је верна мужу Ивану и била је верна Јамама. Први пут је срела Макса неколико месеци после удадбе: Раније га није познавала, пошто је била родом из даљине. Пошто су се срели неколико пута, спријатељили су се.

Скитница Макс увек је код ње налазио уточишта. Сад, док је био у затвору, и она била убеђена да ће га Швабе убити, оштро је замерала мужу што тако рђаво говори о свом брату.

А кад га је срела и дотакла се његове руке, њена рука је уздрхтала. Очи су јој се оросиле од радости. а

„Само кад си жив,“ рекла је Тончка. у

Чудно, тако је био излишан на свету, није био ни за какав посао... а ипак било би празно у животу ако га не би било.

Молио је да му увече донесу лопату, будак, тестеру, секиру, ексе: ре и даске. Није знала за што, ма да је претпостављала и одобравала главом. -

роуа а

Њено СЕ лоша БА А.

пина

+ у

ин