Naša književnost

ћу ако

И У

432 Наша књижевност

Али временом свима се ипак чинило да све што се дешава не може учинити Макс сам.

Најбоље је то знао Макс, пошто се у долини догађало и оно у чему он није уопште учествовао. Догађале су се и такве ствари, које нису биле ни у каквој вези с осветом, него су више мирисале на обично разбојништво. ИМ свет то није приписивао Максу. Нису му могли приписивати све то, поготову кад се оно дешавало, такорећи, истовремено на више разних места.

Макса то није ни најмање узнемиравало, ма да је био унеколико радознао ко се то још врзма по долини. Партизана није било у оближњим горама. Само једанпут је прошла мања група, и отишла богзна куд.

Тада су му у једној кући, где би се понекад утицао, било за вести, било за хлеб, рекли да би неко желео да разговара с њим. Неки ђак, рекли су. Макс је имао поверења у њих и казао им је кад ће опет доћи.

Два дана доцније срео је ту младог, привлачног човека.

Чим га је видео, Максу се учинило да га је већ негде срео, само се није могао сетити где.

„ја сам Јоже Турк, студент“, претставио му се младић. „Опрости што сам те позвао. Врло радо бих се с тобом поразговарао. Ти менг не познајеш“, говорио је младић мирно и пријатно, „ја тебе познајем већ од раније, а сад те још боље познајем по твојим делима.“

Макс није нарочито волео људе, још мање је имао у њих поверења на први поглед. Али је овај имао у себи нешто, по чему се Максу чинило као да га већ одавна познаје и да о њему све зна, чак и то каквог је карактера...

„Желео бих да говорим с тобом о неколико тугаљивих ствари. Ја нисам партизан, али се већ неко време кријем. Није ми, истина, још била нарочита невоља, премда бих, раније или доцније, и сам дошао на ред. Много сам размишљао и најзад сам дошао до тога да поштеном човеку није могуће стајати по страни и гледати сву ту борбу као обичну игру, чекајући какав ће бити крај. Свеједно какав ће кра! бити, ја на њега не мислим, ма да је данас то већ сасвим очигледно. Голину дана сам одлагао, не зато да причекам да се види ко је јачи. Због себе сам чекао, у мени није било све јасно...“ За тренутак је заћутао. „Био сам католик“, продужио је тихо, „борио сам се са својом унутрашњошћу. Знам све што се догађа по целој Југославији. Али нисам могао због тога, што сам био уверен и што су ме стално уверавали да су се само комунисти одупрли. Ја сам био непријатељ комуниста. Него, сад сам све премерио: ту је народ, ту је словеначка отаџ. бина, а Швабе све то газе, убијају. Ако пођем да браним веру, мораћу помагати Швабама и Италијанима и уопште свима који су нас напали и који хоће да нас истраже. Нашто ће вера словеначком народу, ако га не буде, ако буде уништен. А ако и не буде уништен, биће заувек