Naša književnost

ЗИМУ ИЕ сити њи МИ

+

4

440 Маша књижевност

протности с оним што је човек могао очекивати од њега. Био је обвијен нарочитим чаром. Већ кроз кратко време сви су говорили о њему притајено и чак се и обазирали око себе да се не би изненада појавио. Она је и не знајући, поред страха пред њим осећала и неку чудну привлачност према њему. Био је обавијен заводљивом романтичношћу. Час је С грозом мислила о њему и са страхом прислушкивала кад ће се где чути какав шум и он се изненада појавити пред њом, а час се опет заносила њиме као каквим својим јунаком.

А кад је једне ноћи погинуо близу вароши онај швапски официр с којим се била упустила у љубав; дошао је крај њеном сањарењу. Швабама је рекла да неће више никоме да служи као замка, него да хоће у варош. Спремила је своје ствари и поздравила се са стрицем, који је овог пута одлучно рекао да неће да се сели сваке недеље, па ма шта се догодило.

Десило се да тога дана није могла отпутовати, а да је на путу не ухвати ноћ, те је путовање морала одложити за идући дан. Као за инат, Швабе тога вечера нису биле поставиле заседу око Сивецове куће, јер се показало да Макс иде на другу страну и да му ни на памет не пада да долази к Види на љубакање.

И баш те вечери је неко закуцао на врата њене собе.

Кад га је угледала пред собом, помислила је да је то само обично привиђење. Буљила је у њега, неспособна да пусти и један једини глас од себе.

„Не узнемиравајте се“, рекао је мирно и у његовим речима је могла осетити потсмех човека који је дошао за обрачун. Вида је била уверена да је дошао да се последњи пут с њом обрачуна; јер она није знала да Макс не зна ништа од оног што је она чинила против њега, и да није дошао да је убије, него... него да би је последњи пут опоменуо, опоменуо њу, коју је знао још као дете и за коју је веровао, не знајући ни сам зашто, да ће се опаметити.

„Шта ћете овде» зајецала је најзад, сва бледа и уплашена.

„Много сте се уплашили“, рекао је, „и то ви, који сте сити свега на свету, ви коју само опасности привлаче, бар тако сте увек говорили.“

„Није ме страх“, одговорила је збуњено и покушала да се прибере. Изненада је осетила стид пред човеком, за кога је знала да не познаје страх. Не, пред њим не сме показивати страх. „Седите, Макс“, рекла је кад се мало прибрала, покушавајући да се осмехне. „Не бојим се. Уплашила сам се само што сте дошли тако изненада и тако тајанствено. Сад разумем како пред вама нико није сигуран... Смем ли вас послужити чашицом каквог пића>“

Одмахнуо је главом. „Хвала на љубазности. Не усуђујем се. Није баш сигурно око ваше куће, још мање у њој. Још бисте ме и издали, пошто сте, како видим, таква Немица!“

„Немица!“ осмехнула се и одмахнула белом руком „ја нисам ништа. Данас сам можда Немица, јер су Немци јаки, а мени се допада