Naša književnost

| Г 3 |

пј "У

ДУШЕ Ра у та

442 Наша књижевност

ће ми тешко бити кад се једном заврши рат и свет опет буде живео својим досадним животом. Мислите ли да неће бити досаднор“ Насмејао се скоро сурово.

„Мислите ли да ћете још живети пошто се сврши ратр“ упитао је. „Мислите ли да ће тада и даље живети такви људи»“

Стресла се, отворила је уста, али није могла проговорити. О таквом чему никада није размишљала, јер јој се све то чинило природно.

„Зашто да не живим, ако будем желелаг“ питала је и тешка неизвесност је обузимала. Први пут у животу се пред њом открило нешто о чему досад није могла ни размишљати, јер јој је било страно.

„Све то, Видо, што се догађа“, рекао је врло озбиљно, „ипак није никаква игра у позоришту, као што ви, можда, мислите. Горко и тешко се варате. Код игре је тако да људи после доброг или слабог свршетка иду у гостионицу на чашу вина, разговарају о ономе што се десило, затим одлазе на спавање. — Ту ће бити мало друкчије, баш зато што све то није никаква игра. Ту ће бити и за гледаоце тешко и можда чак и сувише тешко. А шта, ако крај и не дочекатерг Да ли сте кад, кад сте чули да је опет неко убијен, помислили: идуће ноћи ћу можда и ја доћи на редг И шта ће бити с вама онда кад победи словеначки народрг Мислите ли да вас неће позвати на одговорност2“

Још увек га је гледала с чудном неизвесношћу и већ са неким страхом. Трудила се да мисли, али није могла. Погледала је кроз пукотину тамо куда још досад никад није гледала. И у том тренутку јој је дошла мисао: а шта, ако је дошао да обрачуна са мном» Чело јој се оросило. Кроз кратко време рекла је несигурно и замишљено:

„Словеначки народ не може победити... То би било смешно. Ни Руси неће победити. — Али, иако би се то десило ја, на крају крајева, нисам издала никога, никоме нисам учинила никакво зло. Живим за себе, код свога стрица, и не тиче ми се ни за кога... Ја само посматрам... посматрам...“

„Да, посматрате, посматрате и радујете се клању, радујете се кад падају наши људи. Посматрајте и веселите се!... Видо, дошао сам да вам кажем да ћете и ви доћи на ред. Само да ваш час још није куцнуо... Пре две недеље гледали сте у вароши кад су стрељали наше људе... Да сте били поштени, не бисте могли то гледати2. Добро се ПИЈЕ у кућу, ако мислите ту остати. Знам за све доласке код вас... Здраво, Видо!“ 5

Кад се ЈЕ да пође, ухватила га је за руку.

„Мислите ли то озбиљног“, питала је и сва дрхтала од страха. „Кажите ми само отворено... нисам такав плашљивац! Хоћете ли ме убити ви личног Баш својом руком2“

„Плашите се“, одговорио је, „много се плашите. Много више него што и сами мислите и више него што желите показати. Зашто дрхтитер... Ко ће вас убити, не знам. Можда заиста... баш ја... Кажем