Naša književnost

; = Е | . |

о БИ мр

КИД 4“

446 Наша књижевногт

дину сам се мучио и вртео у лабиринту нејасности и стално ми се чинило да не могу и не могу. Па сам морао, хтео не хтео. Сада не могу натраг. То је доследност. Мако ми је жао што ћемо се растати, јер видим да сада не идеш с нама, ипак ћу чекати да дођеш. Макс, знам да ћеш доћи!“ Турк се осмехивао. „Тако је то: нема другога пута, за поштенога човека га нема. Макс, тако је суђено нашем времену. Наш народ има само један пут. Ко жели томе народу добро, мора с њиме. С њиме, рекао сам, не за њиме. Довиђења, Макс! Морам ти тако рећи, јер не знаш како бих се радовао кад би ти нас тамо повео, а не дошао за нама!“

„Мило ми је што си тако одлучио“, рекао је Макс и стегнуо му руку. „Желим ти сваку срећу. И... можда збиља довиђења!“

Макс се није већ дуго, дуго ни с ким тако срдачно опростио као са Турком. Заволео га је у то време и било му је тешко у души што ће опет бити сам. Као што им се упочетку није могао придружити и ишао само што га је Турк био на прилично вешт начин заплео у ту ствар, тако се сада тешко од њих растајао, нарочито од Турка и Лукежа. Ипак је у себи осећао да не може с њима на пут, да би тамо само чамио и не би видео у свом раду никаквога другог смисла него што га има сад и био би само присиљен на целу ствар.

„Да ли Флајс иде с тобом>“ упитао је Турка.

„Иде“, одвратио је овај. „Куда, напослетку, да пође» Он већ не може натраг, нема куда на другу страну. Биће добар.“

„Желим да буде“, рекао је Макс.

„Да ли знаш о њему што рђаво» Никад ми ниси хтео рећи. Па би ипак добро било да знам како је с њим. Ни за мене ни за друге то није свеједно, јер ћемо заједно живети“.

Макс је тек после мало премишљања одговорио:

„На крају крајева ништа нарочито не могу рећи. Припази на њега. Свест га овамо није довела, него шкрипац, јер није могао на другу страну. Можда ће му то бити довољно кад зна да нема куд натраг.“

„Још једном, Макс, довиђења!“

Растали су се.

„Штета“, рекао је Лукеж, док се Макс од свих опраштао, „што не идеш с нама. Мислио сам да ћемо још кога Швабу смаћи...“

Само Флајс није жалио што се растаје од Макса, насмешио се, једва се дотакао Максове руке и окренуо се.

Макс их је пратио кроз шуму, с Турком се поразговорио о овоме и ономе и напослетку остао сам.

Остао је сам и било му је тешко на срцу, као да је изгубио нешто што пре није желео, а на што се ипак био навикао. Било му је тешко што нема више Турка, па ни Лукежа ни других.

Онима су се опет успут — ноћ је тада била врло тамна — изгубили још Јака Левичник и Томаш Тонеј. Страх их је отерао од њих.