Naša književnost

пуни ме зној сок.

448 Наша књижевност

наћи. А сада је ишао драговољно путем између њихових кућа и нико му није бранио да слободно хода. Ишао је спорим, уморним кораком и тешко премишљао.

Ишао је Макс из Мртве Горе путем по долини и обузимале су га мучне мисли. Није се много освртао на куће које је све познавао, али је знао колико их је празних и где је све смрт насилно узела људе. Да, лако је било ходати долином када је била као слободна, ма да готово цела мртва. Тај тренутак му је нехотице наметнуо страшно привиђење. Тако ће једном сва наша земља бити слободна, али мртва. Шта затим» За кога је слобода на светуг За земљу или за људег2 Земља и људи ипак нису исто. Је ли дрвећу потребна слобода> Да ли је потребна планинама» Човеку, само човеку, који иде по путу, иде по долини, по планинама, човеку који живи по селима, по градовима, ма где, само том човеку потребна је слобода. Слобода је потребна деци, која ту иза углова гледају за њим, слобода је потребна мајкама које стискају уз груди одојчад, да, тој деци треба слобода, без ње неће моћи живети, Слобода је потребна људима са Јама, са Слапова, са Хоја и из свих домова по словеначкој земљи. Малој Тинци са Слапова, краљици планина, била је некад потребна слобода. Мртвој јој већ не треба. Мртвима не треба слободе, слобода је за живе људе, за оне који је знају ценити, који је знају волети и за њу умирати.

Слобода не може бити својина само једног човека, не може бити само његова. Већ давно је докучио да је слобода својина и мора бити својина многих, свих оних који је знају дати и другима, слобода мора једном постати својина свих људи на земљи. Није могуће да само један човек извојује слободу, док су други поробљени. Што се Макс сада може шетати по тој долини, то није извојевао сам. То је знао. Тај кутић његове слободе, то да може живети у својим планинама, та слобода је повезана с оном слободом коју се тога тренутка милиони по свету труде да изборе, за коју стотине хиљада умиру и њему својом смрћу омогућују да сад може ићи тим путем. Људи не могу сваки за себе живети, зато што не могу свет разделити тачно на кутове који им припадају и оградити се међама. Људима не треба сваком за се слободе, треба им свима заједно. Зато се и не могу борити за њу појединачно већ заједно.

За ту нову људску слободу су се у том тренутку борили свуда по свету. Такође ту по тим планинама. Партизани су се звали они који су се борили по словеначкој земљи и целој Југославији. Знао је да је само то прави пут, само тај пут води до слободе.

Па ипак ... он није могао друкчије. Било му је поред свега некако страно, а није знао шта и у чему је то страно. То што је био увек само Што је умро за светр Што није имао никаквих циљева2 Није имао циљева. Знао је међутим шта је право, како мора бити и како ће управо бити, али њега тај свет није ничим привлачио. Одобравао му је, а сам није могао у њему да се снађе.