Naša književnost

РА НЕ пе

476 ; Наша књижевност

Полазећи у свом драмском раду од сценске традиције Тургењева и Чехова, Горки никад није унутрашњи драмски потенцијал у личностима и односима жртвовао спољашњем сценском развоју радње. Ни „Непријатељи“, свакако једно од најбољих позоришних дела великог мајстора социјалистичког реализма, немају праве драмске радње, подешене специфичним изискивањима позорнице. Саме личности, дугим радом маште и критичког духа сведене на типичне претставнике једне епохе и једне средине, биле су далеко претежније за самог писца од приказаних догађаја, чији конкретни развој, у историском и драмском смислу, није типичан ни за 1905 (убиство Скроботова), ни за драму као специфичан књижевни род (недостатак драмске радње на позорници),

Режија је стога морала да главну пажњу посвети изображавању ликова, брижљивом студију типова и њиховог унутрашњег живота. Са нашим младим ансамблом, у коме је романтичарски метод импровизације још увек основни облик глумачког тумачења, то није био ни мало лак задатак. Редитељи др Хуго Клајн и Раша Плаовић, који су томе задатку приступили С пуном мером потребног проучавања, успели су да Горкијев свет, тако бритко и минуциозно одређен, оваплоте и оживе на нашој позорници. Када би се отклонила извесна отступања од Горкијевих замисли, до којих је вероватно дошло услед саме природе интерпретатора, ова претстава била би значајан домет нашег позоришта.

Улогу Захара Бардина оживео је Мата Милошевић на дубоко истинит и убедљив начин. Лицемерног спахију и фабриканта-либерала он није давао само спољашње: маском, држањем, изговореним речима, него га је осветлио изнутра, тако да се његов „либерализам“ манифестовао и у наговештајима покрета, и у нијансама гласа, и у слутњама мисли. Оригиналан по спољашњем изгледу, који је израђен по узору Качалова, овај лик остаће незаборавно остварење нашег позоришта.

Његовог компањона, фабриканта Скроботова, играо је Миливоје Живановић, с пуним одушком примитивних, сирових инстинката. Оштру сурову природу фабриканта, који стоји на гледишту отворене и безобзирне борбе с радницима, Живановић је изравио искључиво снагом темперамента. У делу, међутим, Михајлов начин мишљења, поступака, односа, дела — није ствар његовог наглог и набуситог темперамента, него питање друштвених убеђења, социјалног става према људима, односа према животу. Скроботов код Горкога није карактер, чије је основно обележје безобзирност и бруталност, него тип, претставника нове индустриске буржоазије која гази и преко људских живота да би остварила своје профите („Ми смо фабриканти“)! У накнаду за то, Живановић је у целом првом чину био централна личност, која је својом сценском живошћу оживљавала темпо развоја.

Раша Плаовић тумачио је Јакова Бардина, искусно и зрело, с брижљиво нађеним регистром дешперације и интелектуалне беспомоћности пред прљавим људима и огавним животом, Александар Златковић дао је улогу Николаја Скроботова, заменика државног тужиоца, картонски суво, са отсечним покретима марионете, која врши своју функцију, без боје и прелива.

Дара Милошевић, у улози глумице Татјане, бистре и хамлетовски неодлучне, није дубоко ушла у све могућности односа према мужу, Синцову, Николају. Речи које је говорила, и онда кад је сва требало да се преда игри (према Николају) или заносу (за глуму), биле су бездушно патетичне и празне. Клеопатра Невенке Урбанове била је у изливима хистерије сувише драстично наглашена. Лепосава Ђорђевић тумачила је Полину убедљиво, без снажнијих акцената, али 'и без омашака у смислу и празнина у тексту.

Владета „Драгутиновић, у улози генерала Печењегова, дао је изванредно упечатљив лик излапелог старца, који живот осећа као царско егзерцириште. Његов посилни (у интерпретацији Бранка Ђорђевића), кога је Горки замислио као живи контраст генералу у оставци, идеално га је надопуњавао.