Naša književnost

336 Наше књижевност

пено повлачио у дубину осећања и сећања и живео тамо као неоспорни пример свега најбољег, најбржег и најразборитијег: „А код нас на „Богатиру“ искретали су бочнице!) за по минута, и то какве бочнице!“ И наредничка пиштаљка давала је тегљевима и брковима соха богатирски темпо, и огромна дебла, замахнувши истовремено, као дугачка узана крила, за по минута би се чврсто приљубила уз високе бокове

„Океана“, баш исто онако као на „Богатиру“. М Григориј Прохорич_

би само при сусрету на мору или стојећи у луци крај неког свог некадашњег брода, љубоморно пиљио у њега, тражећи познате и драге срцу црте и, по старој навици, загледао, јесу ли чамци добро учвршћени и да под навлакама не висе узице.

Љубав Григорија Прохорича према ратном броду, његовом реду, поретку, снази и чистоћи најлакше би се могла објаснити осећањем месног патриотизма. Али је чудно било то што су се, кроз многе године његова службовања, сви ти бродови којима је он, понаособ, поклањао по делић свог срца, сви без разлике слевали у један општи појам брод. И тај појам га је управо и нагнао да са шесторицом исто тако старих балтичких матроза напусти у Хелсингфорсу сигурну и драгу палубу крстарице и да, с малим кофером у руци у коме су били хлеб, конзерве и покоји инструмент, полети на торпиљер „Оштри“: на њему скоро није било никакве посаде, а немачка војска је већ прилазила граду, и морнарица је требало што пре да се повуче кроз ледена поља према Кронштату, да не би ратне бродове оставила под сумњивом заштитом тачака мировног уговора. „Оштри“ се налазио у самом граду, у Јужној луци. Прибио се уз обалу и његова четири топа накострешила су се на њему као длака малог али одважног штенета, спремног да лети у кавгу која му ништа добро не обећава усијане главе матроза, који су остали на броду, не би се ни за тренутак двоумиле да отворе ватру на белофинске или немачке одреде, усуде ли се ови само да такну црвену заставу која се вије на крменом копљу немоћнога брода.

Матрози са крстарице, међу којима је био и један члан Центробалтика, објаснили су морнарима „Оштрог“ да се не сме пуцати, јер рат ипак још није објављен, али да се пошто-гото треба повући. А то је имало стати много труда: на торпиљеру је било врло мало људи, човек-два, то је све, машине — уморне од трогодишњег крстарења и бура, из командног Кадра само један бивши официр-минер није напустио брод. Али се „Оштри“, упркос свему, снабдео угљем у току те ноћи, довео машине и котлове у исправно стање, и оног дана кад је на Еспланади, која се граничила с луком, заштектало немачко 0ружје, дигао је сидро и кренуо у лед.

аи то

5) Бочнице — хоризонтално брвно које се перпевдикуларно спушта уз бок брода за везивање чамаца.