Naša književnost

ара не НИ рљнУ Т у

Сидрени чвор 347

лин, повијен над картом у својој навигациској кабини, непрестано је уздисао:

— Ех, штурог ли живота!... Људи ратују, а ми стално — купус... Немаш ти среће, Василије Жилине! Ако овако продужимо, никада вала нећеш постати Херој Совјетског Савеза!...

Григорија Прохорича су силно љутиле те речи. Налакћен на ограду и мрдајући прстима у чизмама од сукна (јер су, при сваком новом одласку на острво, знаци све више говорили да је права зима већ ту), Григориј Прохорович је дуго поучавао Жилина, доказујући му да је у морнарици, исто као и на броду, сваком предмету одређено место, и да је добро познати купус такође нека врста ратне потребе, а превозити га на тако удаљено острво — посао потпуно ратнички, и посао који највише одговара КП-16. И ту је с поносом, а помало и лукаво додавао, да КП-14 или „дванаестога“ зацело неће слати на острво, јер нико не би пристао да повери војнички купус бродовима који од сваке санте леда отскачу у страну.

А у заливу су доиста чешће наилазили на санте, и то све крупније. На обалама се већ образовала лака ледена кора, и свака бура откидала је од тог глатког зеленкасто белог застирача прилично велико комађе, и пуштала га у залив, а на обали су мраз и тиха вода непрекидно попуњавали упражњена места. Осамљене санте, нашавши се у заливу, нису се растапале у његовој води, него напротив: носећи у себи јак мирис зиме, и саме су, у повољном случају, залеђивале уза се таласе који их запљускују и тако непрекидно расле, претварајући се у равна поља. Понекада је бура, не схвативши правилно задатак природе, ломила та повећа поља, али је мраз методично исправљао њену грешку, — и ново поље од ледених санти, поново је пловило заливом, лутајући и тражећи чега би се могло дотаћи, да би се прелило у још веће поље.

КП-16 стварно није отскакао у страну наилазећи на санте: искусним оком проценивши старост и дебљину леда, Григориј Прохорич је у већини случајева ишао право на поље. Брод се трзао од ударца, спуштао на лед свој потсечени ледоломни кљун, са сваким сантимеметром увлачећи све већу тежину тела, — и лед је, не издржавши, пуцао, распадао се у комађе, које се лагано ваљало, показујући у својим преломима засењујуће блистање кристала, и, привлачено радом пропелера, одлазило према крми. Понекада је већ код првог ударца кљуна о санту прелазила по њој вијугава пукотина, као змија, и поље се распадало на два. дела међу којима је КП-16, раздвајајући их својим боковима, пролазио слободно и без хуке. А понекада је Григориј Прохорич — и са сваком пловидбом све чешће и чешће — загледавши се у лед, ћутке показивао кормилару правац и уступао пролаз санти, претпостављајући разумно заобилажење непријатеља излишном фронталном нападу.