Naša književnost

“И

356 Наша књижевност

— Стоп све. Дроздове, на командни мост!

Скинуо је своју стару крзнену капу, обрисао чело и сео на диван у навигациској кабини, као да је завршио неки тежак посао и решио да се честито одмори. Тако га је затекао Дроздов.

Заповести су му биле одређене и кратке.

Жилину: спремити митраљезе у случају да Швабе пођу по леду. Дроздову: припремити се за отварање кингстена и у журби не заборавити да се испусти пара, да не би котао експлодирао, јер ће после свршеног рата Епрон ипак извући брод из воде. Обојици: обавестити посаду да ћемо, ако се нешто догоди, сићи на лед и да ћемо се повлачити према Стирсудену. Док још имају времена, да сви осуше у ложионици одело и сукнене чизме, да покупе животне намирнице и све ручно оружје. Поделити се у две партије, једну ће повести Жилин, другу — Дроздов. Не заборавити компасе, а таман их дваи имају. Митраљез повући собом, направити саонице, — можда ће морати да се бране. Предати овај телеграм радиотелеграфисти, време нека сам стави у последњем тренутку. То је све.

И док су на броду ћутке и мирно припремали све то, Григориј Прохорич је седео у навигациској кабини, трљајући колена. Дотаћи се колена, било је врло непријатно, а ходати — још непријатније. Осећао је потребу да легне и да их добро утопли. Али, требало је устати, одгегати до компаса, узети компасни смер на рт, а затим пожурити посаду са спремањем: поље је упорно ишло ка батеријама. Дроздов је донео нечије већ осушене сукнене чизме и кожух, натерао Григорија Прохорича да скине своје и однео их да се суше. Тренутак-два ногама као да је било лакше, али кад је устао и пошао компасу, бол је по-

сто неиздржљив. Нови компасни смер показао је да је ледено поље већ довукло КП-16 на домет батериске ватре.

Записао је компасни смер у операциски дневник, бацио поглед на северну обалу, која се подло и грабљиво крила у сумраку шуме, и тихо рекао:

— Шта је, шта оклевате2 Хтели бисте насигурно да гађате2

И као у одговор на то, далеко на обали сенула је жута светлост, небо се проломило уз ужасан тресак, и на једно двеста метара од КП-16 заиграли су на води бели, не тако високи водоскоци.

— Шрапнел, — рече Григориј Прохорич самом себи и викну доле: — Посада на напуштање брода, растурити се по леду док се паљба не заврши!

Други фијук му је заглушио речи и шрапнел је поново пао на исто место. Трећег плотуна дуго није било, — јасно, у батерији су одлучили да је излишно трошити гранате кад се објект приближава. Григориј Прохорич скиде компас, стави га под пазухе, постоја мало у кабини,