Naša književnost

360

од нељуди

чували те мртва, сине!.,. Ал' да л когод

памти дрво, камен сињи, што над тобом

сад мирује

и милује2

Зна ли ико

како жудим, тужим, сине, ја за гробом ТВОЈИМ,

МОЈИМ,

који не зна, не зна нико.

Другови ти

орловити

редом пали;

а њих дивне,

на зло кивне,

да л' су, сине,

укопали2г

Да л' им неко места нађе у планини, да векују кроз дубове, врх зреника, да л их неко уклонио, у ТИШИНИ, да не чују буку подлу издајника2 Или су их дограбили, раскидали, бесно вукли кроз градове и кроз села, плашили нас, претили нам, пировали над мртвима, славили се због недела!

Нема ми те, нема, сине, нема ми те мајци више,

и дан сваки који мине кб да носи, кб да нише све болнију,

све топлију

слику твоју из даљине.

И све ближе

кб да стиже

лик ти, смех што трепти јоште, очи знане,

насмејане,

руке добре, речи благе, и милоште

топле, драге.

Нема ми те, нема више...

Наша књижевност