Naša književnost

У Чачанском одреду Е 365

политичком животу било је и других људи који су се борили и начелно и из високо-етичких побуда. Они људи који су у старој Југославији водили главну ријеч управо су и жељели да се што већи број наших добронамјерних, несебичних интелектуалаца тако зачаури у своју љуску и да се не мијеша у политику. То је, објективно говорећи, помагало њима, а штетило народу. Данас, међутим, када је наша земља окупирана и када се у свијету води велика судбоносна борба, такав став значи националну издају. Сваки патриота наше земље мора се на овај или онај начин борити против окупације, против „новог поретка“, чија би побједа значила смртну опасност за српску нацију, као и за читаво човјечанство. Радити „свој посао“, не бринути се шта се збива око нас, не заузимати одређен став достојан патриоте, могу само подлаци и кукавице који, без обзира шта лично мисле окупатору, постају тако његови помагачи. Радити свој посао, за сваког честитог човјека у нашој земљи данас значи радити за окупатора.

Учитељ ме је слушао веома пажљиво, сваки час ућуткујући дјецу која су се врзмала око стола. Осјетио сам да је он моје ријечи схватио и као прекор лично њему, али сам истовремено осјетио да се он због тога не љути. Кад је дошло вријеме да пођемо, он нас је испратио кроз сеоски сокак према скели. Бојећи се да га неко не види на скели с нама у друштву, он се растао од нас раније. Опраштајући се, рекао ми је да ће поразмислити о мојим ријечима. Чврсто смо се руковали, гледајући један другоме у очи. Прочитао сам у његовом погледу да он наслућује да ја нисам ни Рахилин ујак, ни наредник водник, него човјек који се бави сасвим другим послом.

Меким сеоским путем прилазили смо Морави. Што смо били ближе ријеци, све је више било пијеска на сеоском путу, све се више осјећала свјежина воде. Избили смо на једну чистину на којој се налазила воденица. Пред њом је стојао висок човјек у сељачком одијелу. То је био скелеџија. Пришао сам му, руковао се с њиме и запитао га може ли да нас превезе на другу обалу. Чамац је био на другој страни ријеке; док смо чекали да га двојица дјечака превезу на нашу страну, разговарао сам са скелеџијом.

На његово питање куда ћу, испричао сам му своју причу. Он ме је пажљиво саслушао, гледајући ме оштро жућкастим очима, које су једино биле живе на том мршавом, од сунца препланулом лицу, као од печене глине. Завршио сам причу и ућутао. Скелеџија је гледао "како дјечаци притјерују чамац уз обалу. Онда се окренуо мени, и, лукаво жмиркајући, рекао:

— Штета, а могао би с твојом спремом да одмах будеш командант батаљона.

— А гдјег2 упитао сам га.

— Па код њих, код партизана. Пуна их је шума, само им фале командири. Сад ћеш ти наићи на њих, додао је послије кратке станке, све једнако лукаво жмиркајући и мјерећи ме од главе до пете.