Naša književnost

394 Наша књижевност

има у њиховом раду много постигнутог и трајног, више него код многих који долазе после њих. Акт који Мирослав Краљевић назива „Олимпија“ такође је изложен. Име указује на истоимени Манеов акт. У Манеовом делу налазимо Тицијанову лепоту, Веласкезов блесак и Гојину сликарску мисасност. Међутим Краљевић, у својој „Олимпији“, своди проблем наготе на једну скоро кубистичку мртву природу, која није сасвим успела. Број актова на овој изложби је мален и није најсрећније одабран. То је за жаљење, јер лепота и савршенство човечјег тела инспирише, још од Перикловог времена, па све до данас, нова уметничка дела. Више стваралаштва показује у том погледу југословенска пластика, о којој ћемо доцније говорити.

Промена која је настала у наше време у приказивању нагог види се донекле из актова Матеја Стернена (рођ. 1870) и из слике „У атељеу“ од Миливоја Узелца (рођ. 1897).

Ренесанса је обновила класичан идеал лепоте. После средњевековног сликања светаца, тело долази поново до изражаја у узвишеном митолошком облику. Спутани патријархалном традицијом, наши српски реалисти тек су крајем Х1Х и почетком ХХ столећа веома опрезно и неодлучно уводили у уметност наго тело. Класични примери њима још увек служе за углед. Тек доцније, под упливом Париза, прелази нагост из митолошке узвишености у грађанску свакидашњицу. Краљевић и Узелац инспиришу се радом Манеа, Дега-а и других. М ту је оно „опсенити простоту“ што код Манеовог „Доручка у природи“ малограБанског посматрача буни, јер види наго и одевено једно према другом, пренето у сферу свакидашњег живота. Узелчеве композиције пуне су грације и финоће, ма да некако оптерећене монденском елеганцијом.

=

Краљевић и Рачић бавили су се и сликањем пејзажа.

Једна група словеначких сликара пошла је још много раније путем француских пленериста из Барбизона ка освајању светлости и природе, ослобођене терета метафизике. У словеначком Барбизону — Шкофја Лока — радили су Рихард Јакопич, Иван Грохар, Матеј Стернен и други, иако нису познавали француски пример.

Рихард Јакопич (1869—1943), о коме је Иван Цанкар писао да претставља највећу наду словеначког сликарства, показује вам у делима „Шкофја Лока у снегу“, „ЈЂубљански град“, „Портрет госпође Кански“ не само жељу за дифузним импресионистичким осветљењем, већ и симболичну снагу фигуралног замаха, човечанске и топле композиције, која потсећа на Домијеа.

Матеј Стернен (1870) служи се снажним колоритом и тековинама импресиониста. Он слика највише озарене лепе портрете и живе фигу: ралне композиције: „Пред огледалом“, „Акт“ и друге.