Naša književnost

ЈАЛ ИН о

АЈ ПИ За И МЕ па А ТУ у А И ВУ

396 е Наша књижевност

Импресионисти су хтели да задрже на својим платнима пролазни тренутак, утисак, импресију часа. Радећи напољу, у отвореној природи, свели су уметност на оно што се да оком сагледати. То је често било веома лепо, пуно доживљаја, титраве светлости, али ту није било места за проблематику времена, за проматрање друштва, борбе за другу истину осим оне што је око види.

Поколење које после светског рата 1914—1918 слика, жели да се потпуно одвоји од импресије и сасвим негира истину оком видљиву. Оно иде путем експресивног сликарства, тј. сликарства израза (путем фовизма, кубизма и надреализма). То су углавном путеви те уметности, болесне и трошне, као и друштво из којега произилази и за које ствара. Неки од тих уметника субјективно мисле да су револуционари. Међутим, они су, у најбољем случају, бунтовници форме. Напредна мишљења и револуционарне идеје у данашњој уметности не постижу се ни „импресијама“ ни „експресијама“, већ стварношћу у свој величини њене разноликости и често супротних збивања. Понеки од тих сликара, чија нас збуњена и замршена дела са зида гледају, врло су даровити. Ипак је тешко снаћи се у том страном свету аветских визија, разбијених облика и нихилистичких расположења. Игњат Јоб (1895—1936) је са мрачним немиром својих боја саградио пејзаже и композиције у којима се ломе сви облици. Таква је његова „Баханалија“ и пејзаж „Супетар на Брачу“. Прекопута су Тартаљин „Мали добошар“ и „Мртва природа“, сликани елегичном мирноћом и јако израженим лиризмом, далеки од стварности. У познијим делима Марино Тартаља (рођ. 1894) напустио је нестварне сањарије, те се у својим финим портретима приближује стварности. Они помало потсећају, по својој интимности, на старијег сплитског сликара Емануела Видовића (1872), који слика сумрак ентеријера кроз маглу тамно хармонизирајућег расположења.

Свеже и декоративне слике Владимира Бецића (1886) показују замах и снагу. Поред њега је Љуба Бабић (1890), префињенији који више интелектуално приступа проблемима, те којипут, као на пример у „Маслинки“, потсећа сувише на сликарство Ван Гога. Али оно што делује код Ван Гога интензивно и узбудљиво, код Бабића је декоративно и пријатно.

Међу проблемима наших уметника ХХ века је и тај, да преносе појаве из страних култура и тековина, које немају везе са нашим народима, у нашу уметност. Услед тога се декадентне струје запада преносе чисто формалистички у средину којој не одговарају.

Крајем прошлог века настаје у Паризу замор од цивилизације услед појачаних супротности капитализма (као што се то увек дешава у последњој и презасићеној фази једне друштвене класе у пропадању) и јавља се потреба у уметности ка тешњој вези са изворима живота и

ан и"