Naša književnost
бе Кра и а Е
Пјесма у олуји 5 зе
Испод моста чуо се пуцањ, далек и слаб. Иван је знао да то стража пуца од страха и од досаде
А онда је у небо лизнуло мртво, блиједо-жуто свјетло испаљене ракете, па се зачас утрнуло, као да је кишом и тамом угашено. Али на другој обали према њему, ништа се није мицало, ништа се није видјело.
— Е па хајде, рекао је сам себи, сигурно је два сата већ прошло.
А до зоре он је хтио да извијести Плавог о свом путу и о састанку са друговима у шуми, да му преда пошту, па да мало прилегне јер у седам ће на посао.
Привукао је чамац и гурајући са стране турио му кљун у воду, али га је снажан талас одбацио као сламку, да га је једва задржао.
— Ех, бијесу, — стиснуо је зубе. Исправивши чамац гурнуо га је опет и, ускочивши, дохватио кратко весло и снажно завеслао. Али је тад видио да неће баш лако прећи, јер су таласи ударали у бокове чамца снажно и непрестано, запљускујући Ивана водом хладном као лед. Један талас га је одбацио натраг према обали, а други га је дохватио и бацио према средини. Он је упињао сву снагу, дубоко забадао весло у воду и настојао да се одржи прамцем према боку таласа. Али се дешавало да је узалуд махао веслом кроз ваздух, јер се чамац издизао на гребен таласа, па опет упадао кљуном у воду.
— Па зар баш тако да побјесниш кад ја прелазим, — помислио он, напет као лук, мишица затегнутих до бола.
А вјетар је млатио по води као репом и ријека се пропињала и урлала заглушно, ваљајући црне дебеле таласе који су скакали у пропањ и као жива снага љутито се залијетали на чамац, па се повлачили да опет јурну као побјешњели.
У црном небу и црној ноћи као да је постојала само ова страховита снага воде, као да је живјела само ова урлајућа стихија, жива сама по себи и само за себе, исувише снажна, исувише страшна, да не би била пријетња свему што није она сама. Она је пријетила и уништавала не вољом, него снагом, животом својим, пребујношћу, сувишком, силином сручених у њу планинских бујица, тежином својих усковитлалих водених маса којг су јуриле незауставно. И с тутњавом и с грмљавином својим снажним мокрим прсима она је пријетила земљи и небесима, ричући, скачући, ударајући о обале, чупајући дрвеће, вртећи се у страшном ковитлацу и ударајући таласом о талас с треском и ломљавом.
Иван је осјетио да је снага његових мишица, тврдих као камен, смијешно слаба у овом чуду и страхоти коју досад није доживио. Али он се није дао: још је утрнулим рукама забадао весло у воду, иако је
то било узалудно и бескорисно, јер су га таласи вртили како су хтјели.
Упирући се обамрлим ногама о пречку на дну и кољенима о бокове чамца, он је осјећао да се читава земља, читав свијет љуља и врти, нагибље, суновраћује и јури, јури...
Али није клонуо. Није он много размишљао, јер није имао времена ни могућности за то, али је знао, једном мишљу, као груменом, да
:з ж 4.