Naša književnost

АРА ен А

Песма отаџбине Е 415

толико да се видело како му је жао свега што се догађа. „Нисам ја крив што се тако догодило... Нек ме оставе на миру. Политичару политику, а научнику његову науку...“

„Па ипак сте се умешали у политику“, одговорио је Макс. „Цео живот сте провели далеко од ње, а сад сте упали у њу и то још тако, како вам нимало неће служити на част... Уосталом, то је ваша ствар. Ја се опраштам од овог дома. Нисам знао да се овде све тако много изменило. Једино још то бих рад био знати да ли да идем из кућем да ме тамо ухапсе, да ли пак да ту причекам> Или сам већ ухапшеникр“ „Ухапшеник>“ зачудио се господин Сивец. Заиста та му се реч тог часа чинила страшна и немогућа.

„Стриче“, рекла је Вида и осмехнула се, „шта се играш. Па добро знаш да је ухапшеник. И не мислите, Макс, да је то зато што сте дошли код нас. Хтели су већ одавно да вас одведу, једино познанство с нама спасавало вас је. Сад вас више не може спасти. Имали сте везе с партизанима, тако сви кажу. А како су партизани данас у планинама убили неколицину наших, ствар није нимало проста...“

Макс није био изненађен. Гледао је час старца, час Виду. Затим је устао, погледао на Виду, а истовремено бацио поглед и на старца.

„Ми ћемо се свакако још сретати“, рекао је мирно.

„Макс“, рекао је збуњено господин Сивец, „не смете нам ово за зло узети. Сасвим сигурно да о свему раније нисам имао појма. Нисмо вас нас двоје баш данас звали овамо, напротив, свим срцем смо желели да не дођете сад, док су ти војници. А ви као за инат... Ни Вида није ништа крива. Макс, не одлазите док се не договоримо. И онако не можете никуд из куће...“

„Рекао сам“, одговорио је Макс, „да ћемо се још видети. А овде никако нећу чекати. Ако је већ решено да ме воде, нек ме воде што пре.“

Погледао је још у Виду и у господина Сивеца. Вида је разумела шта хоће да каже његов поглед. Не, с њим се неће више сретати. Господин Сивец га је пратио до врата и мислио на то како да замоли тог туђег, осорног официра да има обзира према његовом једином љубимцу на свету. Кад су Макса зауставили и одвели у кућу, он је остао без речи.

Виду је још једном видео кад су га водили из куће да га аутомобилом одвезу.

„Можда ћемо се још срести“, мирно јој је рекао. „Сад знам

· све...“ Видео је на њеном лицу нешто чега пре на њему није било,

али такође видео је на том лицу и неку неизвесност због његове претње.

„Макс“, узвратила је са слабим осмехом, ма да још са истом неизвесношћу на лицу, коју није могла одагнати, „нас двоје се ускоро нећемо више срести... Отуда нема пута...“