Naša književnost

оу Ио

· формама музике и да се њоме баве. Други пак у томе што наши

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД КОНЦЕРТИ У ОКТОБРУ И НОВЕМБРУ

Концертна сезона у Београду, која је на свом почетку, у октобру, и по

квантитету и квалитету, обећавала да ће пружити слушаоцима богате и разноврсне програме, у новембру је нагло опала,

Који су разлози том — да ли само пролазном — мртвилуг Док је концерти. рање по рејонима, установама и културним друштвима сваким даном све чешће и претставља поступно продирање музике у радне масе и приближавање маси, Дотле професионалне приредбе нити имају прилив нове публике, нити су бројно довољне, нити је њихово друштвено дејство довољно позитивно. Један разлог тим недостацима требало би свакако тражити у томе што су програми претежно тешки за оне који до сада нису имали могућности да уживају у сложенијим репродуктивни Уметници не показују довољно иницијативе да би се омогућили програми чешћи и привлачнији. (Као узор у томе погледу може послужити Загреб где се концерти домаћих уметника одржавају најмање два до три пута недељно). Најзад и званична организација концерата не функционише у довољној мери да бисмо

Имали не само добре концерте домаћих уметника, него и страних, које наша концертна публика увек радо очекује и прима.

Од свега три Концерта у новембру два припадају Београдској филхармонији И један виолинисти Петру Тошкову. На трећем концерту Београдске филхармоније чули смо поред већ познатог програма (Бетовенову увертиру „Егмонт“ џ клавирски концерт, Вукдраговића »Пут у победу“) као новину Шостаковићеву 1Х симфонију.

Кроз пет контрастно шароликих ставова у којима има и елемената гротеске и ироније, и траженог израза, и лакоће у повезивању мисли и натегнутости, и

детовенске дубине и много оригиналних идеја, нарочито у водећим темама, уз вештину мајстора који је продубио своју композициону технику до те мере да са лакоћом спаја и најбизарније инструменталне боје — Шостаковић у 1Х сим-

фонији даје нови примерак свога стваралаштва импулзивног и инвентивног, Шо-

стаковићева Девета показује, најзад, како аутор, задржавајући стилске особености свога ранијег симфониског стварања, ипак не даје копију старог него, напротив, увек у сваком делу доноси елементе новине,

На истом концерту чули смо, после дуже паузе, Емила Хајека, солисту у Бетовеновом Ес-дур клавирском концерту. Професор Хајек, који је дошавши у Београд пре више година повео нашу клавирску педагогију новим правцем и издигао је на велику Уметничку висину, који је одгојитељ толиких добрих пијаниста код нас, кроз своје концертно музицирање показао је плодове свога великог искуства у пијанизму и дугогодишње рутине. Његово тумачење Бетовена носило је печат присног односа према Бетовеновом стилу и способности да се снађе у критичним моментима компликованог заједничког музицирања.

АЊА А ЧУ

У А ИЦ Бр