Naša književnost

скале су по друму кад је жена нгишла кроз варош с малим повијеним дјететом у наручју. Није се много журилг, нити је гледала куда да се склони од пљуска и вјетра који је ковитлгцима прашине засилао улице и прозоре по кућама. Једном од тројице усташа, који су под натстреашницом Нуријине кафане стојали у групи шћућуреног свијета, учинила се сумњива та сељанка што с дјететом на рукама не бјежи од кише, па ју је у неколико дугих коргка сустигао и отраг јој смакао мокру мараму с главе.

— Куда, снашог

— Доктуру, дијете ми је болесно.

— Из ког си села2

— Ватра га нека спопала — продужила је жена о дјетету — и сиса му се гади.

— А гдје ти је чо'јек2

— У млину, данас је наш ред.

— Меље жито за партизане, 22

Подижући мараму жена је хтјела да продужи низ друм, али усташа јој је машинском пушком показго пут за редарство. За њим су кренула и она друга двојица. Киша је нагло престала и поподневно сунце почело да провирује кроз растргане облаке. Три наоружана човјека Гезила су по покислом плочнику сјенку која је невољно и оклијеваЈући испред њих измицгла.

— Пружи корак, нијесу ти букагије на ногама!

— Што затежеш, к'о да те код нас не чека сигуран конак.

Тако су усташе наизмјенице кундацима пожуривали жену испред себе вријеђајући је успут најпогрднијим ријечима и најтежим псовкама. Свијет, навикнут на такве призоре, окретао се за усташама тек толико да види кога сад спроводе и на коју ће страну. Само се из једне бријачнице изваљао округао берберин ћелаве главе и жута лица као тас изнад врата његове радње, па усправио кажипрст лијеве руке на коме се бијелила сапуница, а бритвом У десној руци оштро и водоргвно одмахнуо изнад тог подигнутог прста показујући како би жени требало одрубити главу. Не осврћући се ни на једну страну сељанка се ћутке клатила испред својих ужурбаних спроводника.

Тако је ушла иу зграду редарства, у једну скучену приземну просторију пуну усташких редара и ггената. Дијете је морала да псложи на сто закрчен неким списима и разноликим војничким капгма "Два пута су је претресали и пажљиво јој загледали у сваки шав на мокрој и крутој ланеној кошуљи. Срдити и озлојеђени што ништа нијесу пронашли, полицајци су је осорно упитали како се зове, а жена је послије кратког предаха смрсила неко име, презиме и назив неког непознатог села. Та мала станка прије одговора увјерила је усташе да сељанка крије своје право име, па су је одмах почели теглити за косу и ногама је ударати по слабинома,

Зепис о безименој 513

саз

Бата