Naša književnost
Запис о безименој 515
— Дижи се, дошли партизани!
Тако би је одвели у ону исту просторију гдје су је првог дана саслушавали и тамо би је мучили више разним питањима и дивљачким поступцима но шамарима и бзтинама од којих је такође нијесу штедили. Посљедњи пут жена је видјела своје дијете оног поподнева кад је ухваћена и кад су, у тој просторији, и њу и одојче претресали. На поласку окренула се и спазила да се дијете и даље бочи с оном ззмашћеном хартијом на столу. Послије, чамећи у својој мрачној собици, куцала је неколико пута у врата тражећи од стражара сина да га подоји, али стражар јој је вазда одговарао да о дјетету води бригу куварица која га крављим млијеком храни и његује као своје.
— Да не би сад малог да га подојишг — питали су је усташе у оним позним вечерњим часовима посрћући пијани око ћутљиве жене. —- Чекни само мало, наредили смо да ти га одмах донесу.
Тренуци су се отезали. Најзад, неко би с врата довикнуо да је куварица подмчрила и успавала дијете, а усташе би онда ланцем везали женине руке и раскопчали јој кошуљу, скорену од млијека које је данима само навирало и квасило јој прса. Груди, којима су се грзанале плавкасте препуне жлијезде, биле су сад изложене усташама за грубости од којих се жени врат кривио и глава клонула као код објешеника. — А сад ти дајемо рок још ноћас. Да добро размислиш и да нам све кажеш! Ако сутра у пет сати не развежеш језик, заврнућемо шију и теби и дјетету! Јес' чулг2
Ноћ је пролазила у звецкању кључева и одјецима корака по ходнику. Негде у дворишту бректао је мотор теретног аутомобила — у зграду жупског редарства довођени су нови хапшеници. У тренуцима привремене тишине из собице у дну ходника допирао је промукао глас жене:
— Дај мами ручице, дај... Амза пропашће ови пси, пропасти, сине... Опа-цупа, опа-цупа, мамин момак селом ступа... Присјешће њима мајчино млијеко, знам ја то... Један-лва, један-два, пушку носе обадва... Трава ће њима брзо кости проницати...
а А овамо нама попујеш о записима, кујо! Језик за зубе, јер ако ти ја тамо дођем, уста ће ти се на затиљак окренути!
Устеша би ударио цокулом о бетон и пушком залупао у врата али мјешевина тепања и пријетњи није се~гасила. Тала би о а кан нагло упго у собицу и изненада упро сељанки батерију у очи.
— Полудила си, а2 Али што се сад не излајеш коме си понијела ону целуљу2 Деде, превари се, проговори!
Пред ТОМ засљепљујућом свјетлошћу и суровим гласом невидљивог човјека из таме затвореница је спуштала главу на кољена и ријеч јој је Замирала у душнику, као шакгма загушена.
У расцвјеталој градској тишини мотор електричне централе без прекида је везао своју монотону успаванку. У згради је трештао ра-
33"
а
МЕ