Naša književnost

Ш

Шегапћем ли то, говорим ли гласно о данима што прођоше на тлаци, - у бунту, ЈУ, о животу што је свијешћу гушћи био

Откад прве капи зноја кгнуше на бразде по трагу предака прадавних и блиских, памлим шапат кришом ти сан о слободи, памтим први летак у скровишту шумском, састанак у буњи ил у тријему мрачном, пемтим ријеч о нама, о нашему данас и нашему сутра, о снази Ка Пе

са и о борби, друже, што води у живот.

И к'о драгост неку мирног пољског врутка, сјај макова цвијетг усред жита жута, бјелину једара у тишини лука, ћутим,

живи овај народ

и градит ће ново.

Четрдесет прва

и кама и јема сад су само звуци,

а земљг је моја прегажена била попријеко и уздуж.

У језиве дане уљеза, кољача

крв је њоме текла и патње су расле попут магле плиме на уској пличини.

Тко ће све изрећир

Тко смислити може, (у сну ил на јави), за те муке ријечи, за тај јаук пјесмер И сваки пут исто: останем без гласа, а срце завришти, и коракнем чвршће утреником пустим или рубом цесте.

Па се сјетим опет устаничких дана када Тито разви заставу слободе, здрави горски Брутак бујицом потече к'о за плахе кише у прољеће зрело.

ЈА ЕШ Е ДЕ Нону За

~ Ре РА рата ак ~