Naša književnost

Професор Шпанер | 3 543

Могло се чинити да је и ту постављена између нас и њега некаква „љубичаста завеса“. Није било начина да се она подигне.

Неко је најзад запитао:

— А нико вам није рекао да је производња сапуна од људске масти злочин»Р

Одговорио је с потпуном искреношћу:

— То ми није нико рекао.

Ипак га то нагони на размишљање. Не одговара одмах на даља питања. Најзад чини то без видног нерасположења.

— Дакако, долазили су разни у Институт и к Шпанеру. Долазили су професор Клоц, Шмит, Росман. Био је једном министар здравља у Институту хигијене и министар просвете, а био је и гаулајтер Форстер. Као ректор читаве Медицинске академије примао их је професор Росман. Неки су били док та кућа још није постојала па су посећивали само Анатомију, прегледајући каква је Анатомија, и да ли шта недостаје. Па иако је већ постојала ложионица — онда је тај сапун остао увек четири пет дана спремљен. Не могу рећи да ли су видели тај сапун. Могли су га видети. М у часу инспекције рецепт је увек висио. Дакле кад су читали, ваљда су знали шта тамо кувају.

— Да, шеф ми је наредио да тај сапун израђујем с радницима. Зашто мениг Не знам. О Шпанеру сам и сам, кад је тако закључавао тај сапун, мислио да прави некакву подвалу. Ако је требало да пише у својој књизи о сапуну, онда нам не би тако забрањивао да о том говоримо. Можда је он сам дошао на ту идеју да израђује од остатака тај сапуна... Можда није за то добио наређење, јер се тада не би морао сам побринути за рецепт...

Из тих размишљања не произлази никаква сигурност.

— Шта студентир... Исто тако као и ми Сваки се у почетку бојао умивати тим сапуном... Била је нека одвратност према том сапуну Имао је рђав мирис. Професор Шпанер много је настојао да нестане тог мириса. Писао је хемијским заводима да пошаљу уља. Али увек се могло осетити да то није обичан сапун.

— Дакако, говорио сам о томе код куће... Испочетка је чак један колега видео: грозио- сам се како се може тиме умивати. Код куће се мама такођер гадила. Али се добро пенио, па га је употребљавала за прање. Ја сам се навикао, јер је био добар...

На његову мршаву, побледелу лицу јавља се доброћудан осмех.

— У Немачкој, може се рећи, умеју људи да нешто начине — ма из ничега...

3 После подне позвали смо оба стара професора-лекара, колеге

Шпанерове, на саслушање. Разговори су вођени у оквиру њихова рада, у празној дворани једне болничке зграде.

Ми аакалсл + =“

ј јао