Naša književnost

О неким питањима наше драмске књижевности

Они којима „перспектива“ стоји као сметња у стварању савремене драме имају ту „перспективу“ у нашој даљој историји. Дворски летописци скинути су са својих владарских позиција одакле су кривотворили, компоновали историју по н:груџбинама „њихових величанстава". Писцима је приступ у историју наших народа данас широм отворен, слободан. Интереси династија не туку се више кроз пера наручених историчара око народних устанака почетком деветнгестог века, као око своје баштине. Нити су центри политичке борбе наших народа у запећку „докумената“. Наша народна историја у деветнгестом веку пуна је веома драматичних сукоба и борби између двора и народа. Ти сукоби би могли наћи израза у нашој драмској литератури. Морају се изнети на светлост пуна историска истина и живи ликови фактора и учесника у овим сукобима.

Несумњиво је да велику помоћ стварању драме пружа развитак прозе и погзије. У прози се оцртавају ликови јунака савремености, типови, карактери. Ту долззе до израза сукоби, који исходе из противречности у друштву, ту живи друштво, породица, човек једне историске епохе. У поезији су дух, елан, стремљења, идеја, идеал који води савременог човека у будућност. Драмски писац не треба ни у ком случају да компилира ликове, али му проза може много помоћи да до њих лакше дође. Драма као уметнички рад и композиција поставља писцу веома сложене задатке. Њен израз је сажимајући, конкретан и пластичан. Захтева да реч буде непосредно, живо и сликовито везана за акцију.

Стварањем драме морали би се у првом реду позабавити наши писци. Морала би се појавити драмска дела боље књижевне вредности, садржајна и књижевно обрађена, која би служила као ослонац даљем развитку наше савремене драмске литературе. Из великог броја драмских покушаја који се због својих крупних недостатака, садржинских и сценских, не појављују на позорницама, осећа се да стварање драме зри, да је процес стварања активан. Наши истакнути писци и наша књижевна удружења могли би помоћи да то сазревање уроди делима која би се унела у репертоар наших позоришта. Такође би могли много помоћи и позоришни стручњаци који би расветљавали позоришне проблеме, структуру позоришног рада, путем предавања, сарадње по часописима, дискусијама и издавањима публикација. Многи они који се баве писањем драме нису упознати или су врло површно упознати са развитком драмске литературе. Многи нису довољно упознати ни са специфичним особинама драмског рада као уметничког дела. Такође би и критика која прати позоришни живот могла допринети подизању драмске књижевности, ако би се чешће освртала на нашу проблематику, ако би указивала на захтеве нашег позоришта, ако би указивала

где леже недостаци у стварању драме и ако би их исправљала конкретним критичарским поступком.

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ