Naša književnost

У туђини

жева и оцева луталица. Враћали су се за годину, за две, па и после неколико година кући, звецкали поносито пуним кесама, частили не само породицу, него цело село, причали о својим путовањима, догађајимз и искуствима, приближавали далеке крајеве у којима су оста: вили трагове својих опанака, свима којима су морали остати код куће и тад су крчме брујале од јутра до мрака испуњене дротарским поносом и бескрајном смелошћу. Скупљали су се познати суседи, чије су куће трулиле једна уз другу, али један је причао немачки, а други одговарао руски — и разумели су се. Није било зависти међу њима, и славом оних што су имали читаве дротарске фабрике у Варшави и у Москви поносили су се и они што су ишли по Немачкој и тешко се борили с техником која је све више напредсвала.

И ма да их већина није знала ни читати ни писати, добро су знали да су јунаци многих попевки, прича и песама, које су написали чувени песници, нису се стидели кад су њихов завичај називали „дротарским крајем“ и кад би младићима дошло време регрутовања, знали су сасвим сигурно да ће отићи у Тренчин у „дротарску регименту".

То заиста није била никаква срамота. Ето ти људи, рођени на камену бгз љубави, доносили су завичају хлеб и добар глас, били прве лучоноше образованости и они су први давали своју децу у школе, припремајући им бољу будућност...

Тако је било некад.

То је било давно.

Данас су се сачувале само успомене.

Давно су се у домаћинствима поразбијали земљани лонци, плехано посуђе изгризла је рђа и ватра. Кад би домаћица хтела да јој се жицом увеже пукнути тањир, платила би за рад и жицу више него за нов. По варошима се продаје на вагу емајлирано посуђе израђено машином у фабрикама, јако и јефтино. И мишева као да је нестало, ником ве треба жичана мишоловка, а кад се негде мишеви и појаве, трују их јефтиним стровом.

Престало је у овом крају и израђивање шиндре, које је некад цветало, јер људи покривају куће јефтиним плехом, црепом и етернитом.

Нестало је у овом крају и сплаварства, јер данас возе дрва 'из шума железницом сигурније, брже и јевтиније но водом.

Шта да се ради кад овај крај не даје хледа, али га тражи2 Дротарске ноге заиста се неће задржати на једном месту. Од глади ће обићи цео свет. Јер увек је боље да се један злопати по свету док остали код куће оскудевају, него да сви код куће гладују. ИМ зато је требало размишљати о новим могућностима зараде, потражити нову робу која би се могла по улицама и кућама нудити варошком становвиштву. Дротари су престали бити дротарима, бацили су кљеште, 42кић, жицу и плех, Нагрнули су у фабрике, у концесионгрске трговине на велико и накуповали тамо лошијих чешљева с маном, огледала, дечјих звечака и бритава. У великим корпама разносе ту робу, којој