Naša književnost
Наша књижевност ·
че, над грмовима тромо узлијећу тешки гавранови пуштајући празне тамне крикове, а натуштено небо пуно облака, полегло виско по обзорју, лијево као пријетећа мрка сива маса уздиже се Озрен, утонуо у мрак пун партизана.
= О на овом. ми завидите, враговиг — разњежио се шеф наљ собом.
А мрак је пао одједном и тешка тишина легла на ову босанску пустош, тамну и безљудну, у којој је свијетлио само прозор на станичној канцеларији, жутом, уморном свјетлошћу петролејке
У тами прозор свијетли_ То драга чека дра...
Запјевушио шеф расгресено, па и не довршивши започету ријеч, пљунуо и упутио се у канцеларију, тупкајући и тресуће ципеле о ниске бетонске степенице пред вратима и гунђајући:
— Чека те ђаво у тами.
У соби за столом на коме је горела петролејка сједио је дежурни чувар, поднимљен на рутаву шапу и без ријечи гледао шефа не дижући се. Шеф је помирисао устајали угријани ваздух:
· — Од четрдесет гради»
— Двајстседам.
= Домаћа»
= Властита.
= Шљивовицар
=— Права.
— Добра»
— Лијек.
Кад је шеф сјео за сто, чувар је упитао:
=— Једну»
— Пас. једну
И искапи чашицу ватрене текућине, жуте као ћилибар стре савши се: |
— Ух, кб гром.
— Некрштена.
— Још једну» | Е.
— Па... само још једну.
Ваљда зато што је био мало тужан, ракија му се циједила низ грло угодно и лако. Али то није умањивало у њему тугу, већ га нешто још теже хватало за срце.