Naša književnost

Милован. Глишић 33

Дошао је са села на универзитет око седамдесете године. Оставио је село економски упропашћено и ушао у студентску омладину, која је са великим одушевљењем примала идеје и борбу Светозара Марковића. Припао је омладинском кружоку који је и у приватном животу давао образац типа новог човека у духу борбе Светозара Марковића. Глишић је сав у борби. Илегално преноси Марковићеву брошуру „Србија на истоку“ из Земуна у Београд. Полиција га хапси и једва измиче телесној казни. У исто време ради на своме образовању, не толико научном колико литерарном. Учи стране језике, у првом реду руски. У време кад је полициски терор престао, када се Светозар Марковић мора склањати у Нови Сад, он преводи „Мртве душе“ Гогоља, сарађује у сатиричним листовима „Враголану и „Врзином колу", напредном часопису „Преодница“, у штампи у којој сарађују најнапреднији писци тога доба. То је прва фаза живота и јавног рада Милована Глишића.

Година 1875, када је умро Светозар Марковић, прекретница је у његовој борби. Видимо га те године као сарадника часописа „Отаџбина“, који уређује др Владан Ђорђевић. Објављује у „Отаџбини> те године своје најбоље приповетке „Глава шећера“, „Рога", „Злослутни број“, „Ни око шта“. У исто време излази у „Отаџбини“ и „Васа Решпект“ Јакова Игњатовића, приповетке и песме Ђуре Јакшића, приче Стјепана Љубише. Но карактеристично је да се те исте године објављује и Глишићев памфлет на Васу Пелагића („Пови Месије"), чији је рад на популаризирању социјалистичких идеја у селима већ изазвао оштре реакције власти.

Погледи Светозара Марковића на улогу и задатке књижевности, његова схватања реализма, имали су одјека и у критици која се појављивала у „Отаџбини". Они су имали утицаја и на прилоге као што су „Глава шећера“ и „Рога“ Милована Глишића, песма „Шваља» Ђуре Јакшића. Но курс одвајања од идеолошких основа политичке борбе Светозара Марковића такође је видан у том часопису. Часопис се ограђује од политичког живота свога доба, прокламује неутралан став у односу на партијност. Уредништво на једном месту објављује ове ретке, који приказују смер часописа: „Политичка борба у нас ударила је стазама тако сграсне партијности, такога фанатичнога рата на живот и смрт, да јој ми у нашем политичком прегледу не можемо следовати а да не ризикујемо непартијност, објективност и па-