Naša književnost

Миловав Глишић. | 37

Напротив, јавља се код њега тежња да идеализира имућног сељака домаћина. 1881, у години пред Тимочком буном, када ће велики број села бити у устанку, он пише у једној приповетпи: „Никола Пуровић беше први газда у селу И... Био је поштен домаћин: није хтео никоме досадити нити закинути Шш10.. 59 (ој зната Глишићева приповетка „Прва бразда“, идилична химна пољском раду, надахнута је сликом овог поштеног сељака домаћина. Иако је преводио најбоља дела руске класике, као што су Гогољеве „Мртве душе“, Гончарова „Обломов“, Толстоја „Рат и мир“, он је књижевно био везан за нашу народну приповетку. Преко ње је и она његова наклоност према Гогољевим причама: „Вечери на мајуру близу Дикањке». Гогољеве скаске, у којима је народно сујеверје прошло кроз сочан и оштроуман хумор писца, извршиле су јак утицај на Милована Глишића у избору тема. Празноверје на селу уткива у велики број својих приповедака. Но његове приповетке са темама празноверја немају оне поезије, живописне средине, поднебља и уметничке снаге које имају Гогољеве скаске. Он се са сеоским празноверјем и нашали, али не смехом који је оштар, који искорењује и који празноБерје илуструје живо, пластично у сатиричној гротески, као лудорију. Његов смех је враголаст, уз то сиров смех који пуца од здравља, без бодље јаке и дубље интелигенције. Добија се више пута при читању његових дела утисак да се он смеје из личног уживања, зато што је'нека анегдота по свом материјалу смешна.

Глишићев рад на реалистичкој приповетци је пионирски у српској књижевности. Без обзира на то што се баш у време његових најбољих радова штампа „Васа Решпект“ Јакова Игњатовића, што је Стјепан Љубиша све плоднији са својим сочким и живописним приповедањем. Сваки од прозних писаца тадашњег доба доноси садржај из живота свога ужег завичаја, тежећи да сачува пре свега боју, специфичност и чар локалног говора. Глишић је са својим мотивима на терену Србије. Он је ту заиста први приповедач који покушава да уђе у стварност. села и да прикаже сељака у његовој средини, у његовим карактерним и душевним особинама, истина више. у односу на трад и на сеоску интелигенцију (попа и учитеља), на извесне његове навике, него ли у међусобном односу. Док је Ђура Јакшић још увек у романтизму, у егзалтираним описима и мело-