Naša književnost

Пру = <> О - неким -Методима васпитања човечанства 5

организатор најистакнутији“ је и досадашњи“ апарат УНЕСКО- = његово је дело Но није то била никаква победа малих“ народа, ма да је он узео у секретаријат претставнике неколико: мањих“ народа. Видели су се људи разних народности, разних боја коже, па и разних менталитета. У ходницима). холовима и. ресторанима чули су се и разни језици У мањим групама иу личном разговору чуле су се чак и разне, па: и гопозинионе, критичке мисли. Али у Кући УНЕСКО-а, и поред тога што је француски језик био при=нат као други гванични језик, владао. је англо= амерички језик о одговарајућим "начином мишљења, као универзални“ "језик. све дотле док се-не-створи неки олшти, наднародни језик, неки УНЕ“ СскО-волапик (који: би, ако би“ остало по досадашњем, опет био. направљен по англо-амричком). КИР лифтбоји, и послуга, и особље, _ сматрали су потребним да'свакога: (па 'и' Француза) ословљавају“ вајпре' енглески. Тако да је човек“имао. утисак 'да се не налази у Паризу нити у каквој вулгарно стварној вемљи, него у неком“ идеолошком Космополису са обележјем англо-америчке метро: поле. Француски делегати су чак устајали да кажу да су им француски преводи"текстова неразумљиви јер нису француски по језику, стилу и духу: То је “било нажалост тачно; и ма да нисам Француз, тиштало ме је што: извесне) мисли нису“ одговарале француском језику и духу, иакоосмо: били у Француској. "Извесна: атмосфера Куће УНЕСКО продирала је и изван у аиво ова, тако да се угваздуху Париза, у том увек чудесном ваздуху, сад у зиму сатканом лод влаге; дима, сунчаних зрака кроз (кишу, ореола око: сијалица и од 'живе-вреве пролазника, од безброј них успомена на прошлост'и од лепих наговештаја будућности, =" осећао "неки „унеско“-мирис, неки мирис коквервног "идеолог | шког биља, који се чудно мешао се оштримоветром две изразито) сукобљене Француске: праве, напредне; своје -— и" реакционарне, труле'али жилаве, прожете туђинским утицајем Излавећи из Куће УНЕСКО; која близу Етоала/ стоји' као истурена филијала веког светског труста мозгова, човек је просто желео ваздух! Париза,“ увек великог и'лепог: Желео је да “се да понетитоном масом што око г поноћи врви улицама и тунелима метроа враћајући: се са- "забаве" после дневног рада,: дао осети истински," вудскио'дах „напредне“ Француске, народне Француске, која се управо“ сад хвата у судбог“ носни' коштац ва “снагама које желео да је притисну и унизе оне Француске "која "наслеђује "сјајну и богату прошлост, а "рећи ће