Naša književnost

Запис о моме народу а 195

те дрем те буђење, слатко буђење. Па укућани помогоше да се“ војници преобуку, прекрпе, и спреме за полазак. Павлуша отпева из доброг грла лепу руску народну песму, мало веселу, мало

сетну. Нана се узбуди, преви се опет до земље и јекну: — Сине, погинули су ми муж и јединац син, чувај ми унука, унука Драгог· Внук Драги молодец! — и Павлушка продрма за рамена и Нану

и Драгог. Пред вече кренуше војници даље. Да ће и Драги поћи, уто нико у кући није посумњао. Око куће Динића искупило се још војника. Одоше бодри; понос остаде за њима у селу. Поручник је имао да преноћи, и да сачека сутрадан други део свога одреда. Нана око њега, док не састави речник. = А је ли теби ко погинуо — Брат. — Колико вас још имаг — Двојица смо у војсци, а један мали брат и сестра. код куће, далеко, далеко. —_ А је ли Павлушки ко погинуо» — Отац. — Нана дубоко уздахну. Мали крстићи од бора у њеном лицу заиграше од неке стрепње, Па ће тихо: — А хоће ли се мој Драги вратити кућиг — Поручник је погледа милосно, и рече светлим гласом: — Все равно, старушка, Драги герои! — Нана то није разумела, али јој је светао глас официра улио добру наду. ;

Драги се није никада вратио. Даде Нана и једног унука, Храброст је велика цена свих великих цена. У дому Динића сада нема више ни Нане. Кад стари пријатељи сврате, изнесу обично, уз млеко и погачу, и једну фотографију: матуранти са којима је Драги завршио гимназију. На полеђини су имена тридесет двојице младића. Од петнаест покојних, сем тројице, све је погинуло или на бојишту или на мучилишту. Дадоше велику цену,

умреше за отаџбину. а

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ