Naša književnost

СЈЕЋАЊЕ НА УЧИТЕЉА

Џесто се сјетим њега, вјечитог потукача,

за оком угашеним будна му искра тиња, пролази арапске страже и друмске кесеџије

и чује гдје синџир звечи ни плаче сиротиња,

А затим пјесму слушам: барјак се пркосни вије у сјени конопца, коца и криве димискије.

Видим га: путује сјена испод градскога зида,

а горе, на мрку кољу, гавран се јавља, ено,

и мучи муком глава старога Вујадина,

замире старачко срце у струну претворено.

А сјутра, над гласом птице, у главу крвавог паше, јекнуће с гусала ријечи хајдучког харамбаше. |

Ево га замрлом гором, нигдје живога гласа, тишина засједе друмске, напетог ороза сива,

и слути слијепи јатак: цикнуће хајдучка диљка, пусти ће силнички барјак ледином да заплива. А ноћу, уз трепет струна, слушаће стаза свака да гора, сурова мајка, храни свога јунака. |

Рођеном земљом-робињом варварско копнто туга, и ноћ-поплава буја, н нигдје пруге свјетла, а старац ипак стоји, диже главу и чека, неће трајати дуго, чуће се позив пијетла. Срце шапуће надом, а слутње нису варка, под глувом тмином клија племе делије Марка. ..

С тобом на срцу, старче, тешке сањ ноћи прошае кроз буре, слијепе, вучарне, над нама завитлане, ти си ми на луку запео п јесму, напету стријелу, крај нас, у строју, и ти си ломно туђинске бране.