Naša književnost

Хроника - - 317

мисли и осећања за које се и сам борио у то доба господарења салонског укуса“. М проговорио Је, већ у првим својим делима, свежим и сочним говорним језиком своје земље. -

Од италијанских путујућих глумаца, који су се, као џ он, потуцали Француском, учио се не само тешком џи сложеном глумачком занасу, него и вештини импровизације и писања за сцену. Он је, и као глумац и као писац, дубоко осетио да је дух пи ог народног хумора што избија из старих француских фарси и комедије дел'арте (која је на позајмицама из зучене“ и народно-фарсовске традиције изградила живописну галерију својих сталних маски), да је тај дух још увек близак народу, да му присније говори него надмене џи помпезне тираде „књижевних“ трагедија, које је Молијерова трупа још увек. приказивала. „Држећи се укуса народног гледаоца, који је одговарао његовом личном творачком стремљењу, Молијер се није обратио трагичном, него комичном жанру. У тој области он апсолутно није имао такмаца“, 5

Као глумац, у непрекидном и непосредном додиру с публиком, Молијер је стално проверавао дејство сваке своје изговорене речи, а као писац, кроз дугогодишње искуство, наслућивао је унапред како ће која сцена заталасати гледаоце. Позоришни човек од заната, он је „писао за сцену, рацчунајући на разумевање гледаоца, не читаоца“. Глумац и писац употлуњавали су један другог. И свакако није случајност што су отприлике У исто време, у епохи стварања модерног театра, два неоспорно најкрупнија драмска писца у културној историји Западне Европе, Шекспир и Молијер, били истовремено писци и глумци. .

Али не само зато што је дубоко осећао колико се у њему писац и глумац допуњују; Молијер је био везан за глумачки позив и другим нитима. Он је јасно увиђао — како пише Жан Копо — „да се његови изванредни, таленти, чак и они филозофа и моралисте, расцветавају и блистају пуним сјајем тек кроз сценску игру и кроз властиту глуму, и да је у природи његовог генија да ради на позорници. 7410 је одлучио да на њој остане све док смрт не буде дошла да га узме.“ =

Тако је и било, На четвртој претстави „Уображеног болесника“ 654 фебруара 1673, смрт га је узела. У завршној сцени комада, на бурлескноц свечаности увођења у лекарску корпорацију „уображеног болесника“ Аргана, Молијеру је наједном позлило. Док се публика из гледалишта кикотала, забављајући се овим „дивертисманом“, онима на позорници тај исти, »дивертисман“ морао је изгледати прилично. кошмарски: окружен клистирима, лекаријама, рецептима, разиграним апотекарима и распеваним хирурзима, колом доктора-шарлатана, које је целог свог живота исмевао и жигосао, умирао је, уз њихову игру и песму, тешко болесни Молијер. Да не би омео претставу, стари пеливан уложио је крајњи напор: грч, којим га је смрт стезала, претворио је последњом снагом у осмех. Публика је грцала од смеха, а Молијер је -грцао у ролцу. Па

Умро је неколико часова касније, у свом стану, угушен крвљу која је куљала из његових разорених плућа. А сахрањен је, ноћу, при светлости: