Naša književnost

Хроника “ И Е 323

Олга Спиридоновић претворила је трезвену Тоанету, оштроумну и бистру девојку из народа, стварног господара Арганове куће џи аранжера читаве комедије, у површно ђаволасту и лакомислену субрету.

Улога резонера Бералда — он излаже у комаду пишчева схватања У духу Гасендијеве филозофије — додељена је била Рељи Ђурићу, уместо да је поверена Дрнићу, који је недавно, у „Тартифу“, дао резонера Клеанта коректно и у прецизној дикцији.

Сима Илић, као Пиргон, сасвим без стила и неприкладан за ову рогу.

Најмлађи у ансамблу сносе свакако најмању кривицу. Препуштени сами себи, без уметничке руке која би их водила, они нису знали шта да ураде, којим путем да крену. <

Јелици Бјели дата је улога која захтева више него основна знања певања. Међутим, је ли се ко запитао, додељујући јој ролу Анжелике,. да ли ова млада глумица има гласа за песму и да ли уопште може да пева на сцени» ;

Мирислав Петровић, као Клеант, покушао је да се одржи на позорници смелошћу и рутином, коју је стекао ко зна у каквој дилетантској дружини. Како се могло допустити да један млад уметник започне глумачку каријеру — рутином»

Вилхелмини Васиљевић, У улози Лујзице, притекле су у помоћ њена младалачка смелост и, чини нам се, опет рутина.

Декор —- гломазан као да је припреман за неку суморну нордиску драму а не за ведри Молијеров „дивертисман“.

Београдска драма најновијим приказивањем „Уображеног болесника“ није се достојно одужила Молијеру, изневерила је наше молијеровске традиције и оглушила се о публику.

Молијеру се није достојно одужила, јер му је пришла без озбиљних припрема, без студије писца и дела, без уметничке концепције.

Изневерила је наше молијеровске традиције, јер није ни домашила, а камоли премашила домет наших некадашњих приказивања Молијера. (То изневеравање утолико је теже што је некада глумачки позив у нашој земљи био, скоро исто онако као у Молијерово време, сматран скоро недостојним, док се данас уметнику придаје највећи значај и стварају се најповољнији услови да развије своје способности.)

И, најзад, оглушила се о публику — према којој уметник мора данас осећати много већу одговорност него раније (она није више узан круг такозваних поклоника позоришне уметности већ претставља широке народне масе) — оглушила се о публику, јер је она дошла у позориште да види и да се упозна с великим комедиографом Молијером, а у приказу, нашег - ансамбла она га није могла ни видети ни упознати.

МИЛАН ДЕДИНАЦ