Naša književnost

1847 ГОДИНА У НАШОЈ КУЛТУРИ

Она ће се помињати, вели на једном месту Даничић, ако не као леп данак у години, оно као освитак тога дана. То је тачно. Иако је Караџић од 1814 године радио на подизању наше народне књижевности, на народном језику и народним мотивима, које је он овексвечио у својој ненадмашној збирци народних песама, — ипак прави прелом наше културе у том правцу извршио се тек на 38 године после тога, славне 1847 године. Јер кад прави песвик, као што је био Његош, да те године највеће дело наше књижевности до данас ја народном језику, када у исто време Бранкс Радичевић наштампа на народном језику цео из песама, лирских и других, које до данашњег дана стоје у првом реду наших књижевних дела, када у исто време Караџић објави свој класични а тако непријатељски дочекан превод „Новог завета“, које дело према вредности књижевног језика још нико превазишао није, —= онда је јасно да 1847 година обележава, са елементарном снагом, долазак нове књижевности. Могло се на њу викати, могло јој се сметати да брзо распростре свој велики значај, она је ишла својим победзим кораком и купила је под своје заставе младо по“ кслење.

Никада се као тада није видела величина Караџићева као књижевника, У том дару његову велики је део заслуге за победу народног књижевног језика. Истина, Вук се обично сматра као реформатор-граматичар, познавалац језика и закона његових, као некаква врста граматичког генија, како је рекао Копитар у једној раној критици о Вуковој граматици („Писменици“ од 1814 г.), али, по моме мишљењу, Вук је био исто тако велики књижевник. Истина, он је морао да прописује граматичка правила, да пише речнике и слична дела, али, у ствари, сн је прилазио језику и у својим полемикама, и у својим историским и етнографским саставима и у своме преводу Новог завета не као граматичар, већ као књижевник. Граматичар је долазио иза књижевника, књижевник је водио. То је једини исправан пут ако хоћемо да