Naša književnost

Разговор с младим уметницима 405'

верзитет трудбеника Истока. Ето, тамо је претстављена наша епоха: тамо. има преко пет стотина Црнаца, Самоједа, Индуса, Арабљана итд. Ушла је тувинска жена, чије су ноге снажније од телеграфског стуба; ђаво ће је знати колико ће она година отстојати на тим ногама. Причала је о томе како код њих пре шест година _ уопште није било писаних дела, а писмених само 1/10, док је сада "-969/ писмених. Она је политички организована, доста се слободно служи руским језиком, уме чак и неке заједљиве речи да убаци у свој говор. Затим је говорио Самојед о томе да су они у својој средини ликвидирали кулаке-одгајиваче ирваса. И то је било речено тако мирно, тако просто, али тако просто да сам јау себи захваљивао природи што нисам кулак. -

Да би се написао велик роман уз темељно проучавање епохе, потребно је знати много, потребно је обићи све крајеве СССР. Јер ову епоху ствара сто и шездесет милиона људи само у једном Савезу Совјета. Проучавати је ваља темељно и дуго.

Друг Малиновски потпуно правилно одговара сам себи на питање, шта њему недостаје за остварење своје замисли: недостаје му дубоко познавање марксизма и лењинизма. Ја мислим да је ту ствар добијена, јер ако човек хоће нешто да зна, он то обично и сазна. На питање о техници композиције садржаја уметничког дела од мене не можете добити одговора, из простог разлога што ја не умем да компонујем садржај својих књига. Све маје књиге

· компоноване су у највећој мери шаблонски. То треба научити од других — од класика и од наших „сапутника“. Ја мислим да до Леонида Леонова није било у руској књижевности занимљивих писаца у смислу архитектонике, распореда материјала. Код њега има још много нејасности, али то је човек који уме.

Друг Волновитинов хтео би са описа појединачних учесника нашег непрекидног наступања да пређе на уметнички уопштен опис тог наступања. То је правилно прилажење ствари — описивати постепено, степен по степен, при чему је сваки идући степен шири од претходног. Он хоће да пише у стиху. Он има веома много стихова; можда је то унутарња потреба, али ја бих претпоставио прозу — епску, једноставну, јасну, чак и грубу прозу. По мом мишљењу у нашим стиховима недостаје пре свега надахнућа, патоса. На жалост, већина наших стихова пати од тог недостатка: пишу их невероватном брзином, и ма да се у њима опажа тежња да се одазову нашој свакидашњици, у њима се не огледа хероизам наше свакидашњице. То су само више или мање за-