Naša književnost

Мајка Миља 427

заборавите да сам код куће оставио седморо дјеце све једно другом до увз.

Кад му је Миља први пут донијела млијеко, он је казао кратко и суво, не погледавши је:

=— Остави ту.

И наставио је, с напором и мрштећи се, да сриче извјештај једног од својих командира, писан мастиљавом оловком на листу бачке биљежнице за рачун.

Често пута, нарочито првих дана иза одласка штаба одреда, Миља се код курира из одреда распитивала за команданта Петра и за његове људе и давала им понеки брижан савјет:

— Набавите у селу кисела млијека за команданта, он слабо мари за овчетину ... А Триво нек окрпи оне вреће за брашно и нек пази да му миши опет не прогризу. О

=— 'Оће миш, лопов проклети — потврђивао је њезин Перо, који је увијек остајао непоправљиво жив и безбрижан, не мијењајући се и не старећи.

"Све нови и нови догађаји, сталне промјене и вјечито присутна опасност чинили су, да се минули људи и догађаји брзо заборављају и блиједе. Тгко је и Миља све више заборављала људе око Петра, није могла да им се сјети имена и у сјећању су јој блиједиле њихове навике и склоности. Сад, кад би Миланчић кретао некуд у акцију, увијек једнако намрштен и нељубазан, она би га сваки пут брижно испраћала и не би могла да се смири све до његова повратка. = Мој Перо, има он седморо дјеце, није то шала.

Једном, рано ујутру, док се промочен јесењи дан тешко откидао из влажне сумаглице, допијели су Миланчића на носилима. Био је рањен у ногу приликом ноћног напада на усгашко Јовица Брајић Таван.

Упалих образа, видно обрадатио, али још увијек отресит и подругљив, он је и с носила грдио и командовао, а кад су га спустили у штабској соби на сув и почишћен под, он је збацио са себе мокро и здрвењено шаторско крило и весело се обратио уплашеној и збуњеној Миљи, назвавши је први пут мајком.

— Шта је, мајко Миљо, што си се препала» Не бој се, жилав је Миланчић, нема њему смрти без сикире.

Намјештајући му под главом јастук, Миља га је брижно, матерински, корила: