Naša književnost

Мајка Миља > - 437

ну, због нечег изненађен и разочаран. Очекивао је да ће пред собом угледати оштру, крупну и језичаву сељанку, правога хајду"ка, а ово овдје, пред њим, била је свакодневна неугледна старија жена каквих има скоро свака сеоска кућа. И што га је још највише

љутило, ова га је жена по нечем Ре и отворено потсјећала на његову. рођену матер.

Осјећајући како га непријатно сврби необријана брада, он се јетко угризе за усну и гадљиво промрси:

=— А,ти си та мајка Миљаг Не би човјек никад рекао.

—- Утолико је гора и опаснија! — као узгред, не гледајући ни у кога, добаци учитељ Гагић. По гласу и држању тога човјека, Миља осјети да је он онај главни и најопаснији који стоји иза свега овога јутрос и да, уствари, његова ријеч главу сијече.

= Ти, дакле, храниш партизанске штабове» — опет упита Мутић, али с таквим призвуком у гласу као да још увијек не вјерује у све то и као да очекује нагативан одговор.

=— Хранила сам — мирно и просто, и сама се себи чудећи, признаде Миља.

— Хранила си Петра и Ђурина, а» — сад већ гласније, пажљи-_ во се загледајући у њу, припита Мутић. | = И Петра и Ђурина! — отворено и тврдо изрече стара жена осјећајући како јој се уз груди пење и расте нешто свечано и узбудљиво, а Мутић пред њом постаде јој неодређено удаљен и расплинут.

Не очекујући овакав обрт, и остали се стадоше купити у гомилу насупрот ње, радознало је загледајући. Чек и Гагић пажљиво застаде у мјесту и баци на њу са стране брз и опрезан поглед.

Гледајући сву ту гомилу, како се пред њом збија у јединствен противнички фронт, Миља у тренутку схвати и осјети да су сви они она друга, непријатељска страна, а она, ево, сама самцита, у чарапама и без капута на овој зими, заступа и брани страну Ђурина, Шоше, Миланчића и читаве партизанске војске. Узбуђена и поносита, не осјећајући више да стоји у снијегу и заборављајући _ где је, она само помисли:

= Ево дође ред и на ме. Само да се не осрамотим!

Скоро до увредљивости једноставан и прост учини јој се овај тренутак кад се, ево, полаже глава и губи живот. Ни страха>ни туге, Зар се баш овако гине2

= ИМ Шошу си хранилаР — однекле, из неодређене даљине, допирао је Мутићев глас.