Naša književnost

Четири песме “ 443

Ти си слободни, радосни пут

што бијел и немиран из логора хита. Ти си срећа моја и љубав моја махнита која никад неће стићи циљу!

Ш

Прими од мене ову даљину _и ово дрхтање као дар.

Ја не знам ништа на свијету

веће и чистије од бола.

Њега ти могу послати

и неизмјерни, срдачни поздргв

по злату сунца овога...

У даљинама, топли видици,

кроз жице: поља, градови, села. Брижде сочне тополе украј вода, брижде дјевојке нечије непознате.

У очима дубоким и живим

младост је и љубав у срећу изврела.

На путовима сеоским бијела крда, у слободи, вабе и из тужног ока сузу маме.

"О, те бијеле цесте, што у недоглед замичу,

то су наше мисли, наше жеље саме!

У

Када ће бити крај овоме дрхтању, овој нити без крајг

што кроз ово лирско рубље шијег То је игла мала,

притуљеног сјаја

што као кртица по дубинама рије....

Јутром, вечером навраћам

над ову понорну панораму,

над овим пустим огледалом себе, над ову недогледну чаму.