Naša književnost

Четири песме ~ 5 445

ОПОМЕНА

Да прегазим алугу ову бјелином што гушће ШУМИ, као кораком снажним свјеж снијег на пропленку што га прегази јуче дјед ми сточар големом У ПА ЛИРОМ

дДа се опоменем да сам у тој бјелини душу ттепна.

ведру и топлу као разаклијино зријевање над домаћом тарацом, да сам младост жуђену у мртвим собатша оставио — | везући њоме пустош и мир ових заборављених међа.

Да се опоменем да сам ту, са јасеном, што је вит, зелен порастао меко казивао пољима о утјехама плахих модрих киша, кеко снијевао о јутрима што их потоци наносили...

Да се опоменем да сам у опанцима некада косио траву,

да сам крдима жутим био у горама вођ и брана,

да сам о луку и хлебу брао лишњаке, горио клачине, нагребао руметин,

и да сам био осамљеног, сасјеченог неког гаја многа грана!

Да прегазим пленину ту валовиту и бурну

на чијим раменима облаци мокри кошуље облаче.

Штедињом, мојом Штедињом, гдје ми је дјетињство међ шибље јој - Е расло,

да прегазим, у ово прољеће, да ме жеља мине.

Да се опоменем, најзад, овом бјелином што гушће шуми да сам се родио се телетом и пијетлом у сеоској појати, када у читавом крају вријеме је било бесконачност,

а људи не знађаху „колико је сати“.

Само сунце, огромно сунце, горећи низ небеску стрмен, ваљајући се, показивало је јутро, подне или вече,

само ријеком, свитањем и заласком текло је вријеме иза објесних страна, гребењем мутним...

Само је оно, огромно, претсказивало путањама кривим што извиру из видика, да ће мој живот бити тежак и олован као те сиње бразде наше доловима сивим!

ЈАНКО ЂОНОВИЋ 31 ! |