Naša književnost

Сасвим фини господин 447

·

смо као мору и у сну. Њихови гласови, кораци, смех, Су бвали су нам у ушима неумољиво и злокобно. Њихова лица стално су промицала пред нашим очима као аветињске маске, безоблични сим- · боли зла што се надвило над нашом земљом ..

Госпођа Николајевић, наша газдарица, имала је две кћери. Млађа, доста лепа, распуштеница, жена четрдесетих година, није живела у кући. Њен син, гимназиста, становао је у кући код бабе и тетке. Тетка, старија кћи покојног професора Николајевића, била је неудата: Томе се нико од нас није чудио. Њена ружноћа била је

аква, да је изазивала најпре чуђење, а после сажаљење. Висока и кошчета, она је у сваком свом покрету постизала онај изванредни степен нескладности који је својствен само ружним, а сујетним људима. Њено лице, са мало избуљеним очима неодређене боје, са безобличним великим носем и дугозубим устима, није имело ни ону чудну најтајнију, најскривенију људску привлачност која се обично крије у цртама ружних људи. Ретка и права коса, коју никакве „папилоте“ нису могле да претворе у меке увојке, и неједнак, мало превисок глас употпуњавали су ругобу старе девојке.

Па ипак, сви који су мало дуже познавали Веру Николајевић, опходили су ве према њој пажљиво и љубазно. Јер она сама била је врло пажљива и љубазна према сваком човеку. Од детињства болешљива, патећи час од плућа, час од стомака, час од неких неодређених тегоба, она је цео век провела лечећи се по страним и нашим бањама. Иако је стари Николајевић био богат и учен био је професор универзитета — његова кћи, Вера, школовала се само на дохват, између два клиничка испитивања и две куре зрачењем или хидротерапијом. Уобразивши да јој најбоље прија италијанска клима, она је сваке године, у пратњи мајке или гувернанте, проводила по неколико месеци у Фиренци или Напуљу. Тамо се заразила некаквом неуобличеном љубављу за све уметности, за музику, за сликарство, за поезију. Отуд је довлачила пуне ковчеге прашњавих књига, псеудо-старих тканина, керамика и бронзе, И пуну главу нејасних фраза и појмова о антици и ренесанси, о архитектури и археологији. |

Тако је дошло до тога да је Вера Николајевић у београдском друштву стекла глас необично културне и умне девојке. Однекуд се прочуло да она говори више језика, пише стихове и прозу, да слика, да везе гоблене. На интелектуалним журевима у професорској колонији, читав низ година било је уобичајено да после чаја

31%