Naša književnost

Прича о везировом слону 75

— Ех, уздише грбави младић, ако сваки удари оног ко му смета и ко му је најближи руци, то онда нема краја; оде битка до на крај свијета.

=— Па нека иде! Шта се мене тиче други крај свијета»

Шећерагић не одговори ништа, 'само се још више увуче у · Себе и још пажљивије загледа у ватру. | Од онога што се говорило код те ватре није било никаквих · последица ни по варош ни по фила, нити их је могло бити, јер разговор посла не свиђа.

За другом ватром, у субедству, другачији људи и разговори. Ту је читаво прело. Десетак чаршијских људи, али од оних „тањих“, пијуцкају ракију, једни страсно и мирно, а други обазриво и нећкајући се. Разговор иде, расте, претвара се у шале, у пакосна заједања, у свечане монологе, у дуга хвалисања и замршене лажи, у кратке, муњевите истине. Ракија покреће у људима неслућена осећања и свакојаке помисли, налази нове речи и ствара смеле одлуке које ту, између веселе ватре и таме која покрива поспали и замукли свет, изгледају природне и лако остварљиве.

— Вала, пријатељи, гори ми образ од оног везировог крмета, и мени и свој бутум чаршији. Е живот ми се, бели, не мили! говори тихо и горко Авдага Златаревић.

И одмах се заметне пригушен а жив разговор у ком сви учествују и сваки испољава своје огорчење на свој начин, већ према ћуди, имовном стању и степену у ком га ракија хвата. Брзо се стварају две групе беседника. Једни су борбени и насртљиви, смели на речи и безобзирни у предлозима, други помирљивији, обазриви у говору, и више склони заобилазним путевима и средствима којима се без буке и речи, невидљиво али сигурно долази до циља.

Један мален агица, риђ, окошт, љут и оштар човечић, накострешених, кратких бркова, одобрава све и јежи се од срамоте коју морају да подносе у своме и на своме. И псује Травник и ко га је закопао на том месту. Запалити би га, каже, требало, да изгори и миш у дувару. Псује свеколику Босну, уздуж и попреко. Асли и није земља као друге што су, каже он црвенећи од гнева, нема тога ко је није газио; (само је још слон фалио и, ево, довели су и њега да сеито чудо види. Ех, каже, дође ми да узмем пушку, па кад (се примакне моме дућану да му саспем дваес' драма олова у чело, па послије нек ме черече на пазару.