Naša književnost

ВУКОВИ, БРАНКОВИ И ДАНИЧИЋЕВИ ПОРТРЕТИ |

Портрет је изворно сведочанство о човеку, — заправо о двојици њих, о личностима насликанога и сликара, — и, о времену у коме су та двојица живела и радила. Разуме се реч је 0 радовима правих уметника, или, бар, о радовима оних вештака који су савладали технику свога заната, изоштрили око и профинили укус. Исто тако, не можемо у портрете рачунати НИ. ликове које су сликали живописци раног средњег века, а ни оне који, више бојама но потезима и облицима, обично, тек. наговештавају, или, маркирају модерни сликари. Они, на Западу до ХТУ века, отприлике, тежили су да претставе само достојанство које извесну личност освештава, као што су ликови поглавица на тадашњим новцима, или, уопште, ликови на илуминацијама тадашњих руксписа, а већина новијих сликара занимала се човеком, поједином личношћу, само као једном од тренутних мрља у комплексу „тонсва и вредности“, или, једним тренутним поводом за решавање чисто сликарских, формалистичких проблема.

Портрет. вастаје онда када сликар све подређује жељи да одребену личност, својом вештином, у своме материјалу, тако сними да ана, изнад свега подвојена, личи као удвојена, а, у исти мах, и као откривена, то јест, као да је сликар портретишући навео дотичног, пред собом, да ода и свој, ка дубини, самоме себи, окренути лик. Зато у портретској уметности може замисао, аранжман, бити и идеалистички, и монументалан или декоративан, она је у суштини, ако је портретска, реалистичка, психолошка уметност. Запажајући стварност и успевајући, при одбиру битног, карактеристичног од споредно и часовито површног у држању, склопу, кретњама и изразима, а све то до немерљивих количина, — успеће и такозвано психологисање. Главно је да сликани индивидуум нађе доброг сликара-портретисту. То важи нарочито за људе који немају маркантне физиогномије. А и маркантне „маске“ знатних по-