Naša književnost

150 - - | — Књижевност

су чинили, Кад старац види смеј са свију страна, он онда тек позна да је преварен, и сишавши с камена, сакрије се негде од срамоте, и окани се више у Србији учитељства тражити. Потом је било ушло у "обичај, те су и с ондашњим људма који су долазили што да траже, или на што-да се туже, често такву спрдњу збијали, док уз Ђакову буну народ и на то није викао, те се после укине.

Исте 1829 године пошаље Милош у Каравлашку на место Германово свога секретара Цвјетка Рајовића, но не да му пуномоћија, него му обећа паслати га за њим. Но ово обећање, као и млога друга, заборави се навалице, а Цвјетко, желећи у, Каравлашкој претставити се руској господи као депутирац народа српскога, пише Милошу и замоли се да би му се послало обећано пуномоћије. На ту његову молбу пошаље му се пуномоћије овако: „Да има пуну власт сра писма која му се пошљу предавати онима на кога су натписана и то без икакве своје речи; осим тога да има пуну власт со која се | негде испод Чрнеца на Дунав довлачила у лађе товарити! ... — | Кад Цвјетко, свршивши посао по послатоме му пуномоћију, пође из Каравлашке у Србију натраг, амиџа му пошаље пасош, у коме. је између осталога стајало: „Показатељ овога Цветко Рајовић, моја будала, полази из Каравлашке натраг у Србију; зато препоручујем свим властима да би га свуда пропустили мирно, као будалу, јер је будалама свуда слободно ићи итд.

У јесен 1829 године, пишући у великоме суду законе (за невољу к'о за добру вољу), нападне ме страшна грозница, какова ме пије хватала од године 1816. У таковој болести имао сам у вели“ коме суду, као у касарни, премалу собицу на горњем боју, у којој не само што није било (нити је бити могло) фуруне, него сам кроз патос све могао чути шта се доле говори, и по мирису познати шта се једе (јер је управо пода мном била трпезарија); уз то још, нити сам имао свога слуге, ни новаца више од три цванцика. Милош је на неколико дана пре него ће мене грозница оборити био отишао у Пожаревац и. одвео са собом доктора теића, који је тада једини прави лекар у Србији био; зато 29 септ. напишем писмо кнезу Васи Поповићу, Милошеву шури и великоме љубимцу, а моме доста добром пријатељу, који је такођер код Милоша у Пожаревцу био, и „описавши му цело моје бедно и жалосно стање, замолим га да Го-