Naša književnost

; 152 - : 7 - Књижевност

сподара за мене пољуби у скут и у руку и да га замоли „да би се смиловао бога и човечанства ради (јер сам онда још мислио да у Милошеву срцу има осећање за бога и за човечанство): 1) Да ми пошаље доктора Стеића, не би ли ме од грознице избавио, док нисам у какву другу болест пао и сасвим пропао; а 2) Унапредак за писање закона да би одредио какво друго место, где бих ја могао имати квартир према стању здравља свога; а осим тога да би одре-_ дио шта ће ми се, док се закони (не аврше, давати на месец, да могу · најмити слугу који ће ме служити и да се могу хранити и одевати и остале потребе крпити. На свршетку овога писма додам да би ми само Стеића одмах послали, а остало се све и после може урадити; ако ли ми се Стеић одмах послати не би могао, онда да би се Господар смиловао да заповеди да ме оправе у контумац земунски (јер ми је и фамилија у Земуну била), па ако оздравим, доћи ћу опет натраг. На ово писмо одговори ми кнез Васо под 4 октобра само у неколике врсте, и то лепо: да ми се Стеић послати не може, а у контумац земунски, ако сам рад ићи, Господар ће учинити наредбу да ме оправе; но с овим истим писмом кнеза Васа дође МИ од Амипце на читавом табаку пасош и у особитоме писму прави одговор на моју молбу бога и човечанства ради. Чим су год мислили да ме горе нагрдити могу, то су све наметали у пасош, на пр. како су ми усне велике, као чарапин почетак; како су ми уста и зуби као ужички опанци; како сам сакат итд. Па после свију оваквих руга стоји: „А најпосле да се не би ко у кога другога упознао, ево овде стављамо његову скаредну фигуру ; па онда, насред прве половине табака с друге стране, намоловали ме (што је год Аврам Гашпаровић, воспитатељ младих књазева, мајстарскије могао)... А у писму је била још већа псовка него у пасошу... А најпосле, што се тиче плате, упућују ме да обријем бркове па да идем у Београд пашину сину у службу место некога Косте, који је код њега био аџуван, па га они онда ухватили и затворили, додајући да ћу онде ласно живити и с мало труда, „арбо, веле, како васђ зе Богљ осакатјо, то вамђ з свагда једна нога прегнута, прегните и другу, ето васђ четвороношке“ и онде да ћу моћи и на прела ићи, и, по мојој жељи, песме купити. И пасош и ово писмо послато је у куверти на мене натписаној а незапечаћеној Великоме суду, да и велики суд види моју срамоту, па онда да се запечати и мени преда, као што је и учињено. И на пасошу и на писму потписан је, по обичају, Амима, али је ово све Милошев посао: Цвјетко Рајовић, Милошев секретар. којега је руком писмо писато, казивао ми је да га је писао код Мри-