Naša književnost

467

Хроника

осветљавали су и једни друге, указивали један другоме пут, немилосрдно нападали оног који би изневерио борбу за истину и напредак, јер = како је рекао Херцен — „у Русији отпаднику не праштају“. Није ли у то време велики револуционарни демократа и родољуб, књижевни критичар Бјелински написао, поводом Гогољеве књиге „Одабрана места из преписке с прија“ тељима“, у којој је некадашњи писац „Мртвих душа“ говорио, под утицајем славенофила, о трпљењу, послушности и покорности руског народа, није ли у то време „бесни Висаријон“ написао своје чувено, гневно и жучно „писмо Гогољу“ =— Лењин је то писмо назвао „једним од најбољих дела нецензурисане демократске штампе“ = и бацио у лице свога бившег приатеља и ове речи: „Па чак да сте насрнули и на мој живот, ни тада вас не бих мрзео више него што вас мрзим због ових срамних редака“.

Ни Островског нису мимоишла лутања, И он је пао једно време под утицај славенофила окупљених око часописа „Московљанин“.

У комаду „Сиротиња није грех“ писац је приказао у правим бојама деспотизам који бездушно господари у трговачким кућама и снажно изнео елементе социјалне истине, али је ипак ту грубу и мрачну слику покушао, под сугестијама славенофила, да ублажи, уносећи у комад драж старинске песме и колорит древних обичаја. На крају комада, да би се „руски човек радовао гледајући себе на сцени“, он је свога главног јунака, „самодура“ Горлеја Карповича Торцова, без икаквих припрема и без психолошке убедљивости, претворио у неку врсту богиње Правде: место за старог и богатог индустријалца, како је био одлучио, „самодур“, у последњем моменту, удаје кћер за свог младог и сиромашног пословођу. ;

Међутим, творачки нагон да реалистички износи стварност ускоро је надвладао славенофилске догме. Сама стварност и друштвене противречно сти тога доба — пораз царске Русије у Кримском рату, У борби против западних држава, Енглеске и Француске, затим јачање прогресивног друштвеног покрета са Чернишевским и Доброљубовом на челу и, најзад, стални пораст сељачких „буна“ против спахија (таквих немира било је за последњих. пет година уочи реформе, од 1855 до марта 1861, преко 470) — јасно су указивање на како су погрешним и несигурним темељима славенофили изграђивали своје теорије. · о

САРАДЊА С ПРОГРЕСИВНИМ ПИСЦИМА ОКО „САВРЕМЕНИКА“

И: Островски, тај будни и трезвени посматрач живота, напушта ускоро славенофиле и прилази прогресивним писцима око „Савременика“, који су сматрали да је он, Островски, лицемерно покушао, У комедији „Сиротиња није грех“, да улешпа оно што се „не може и не сме улепшавати“, али, пошто

· „није још упропастио свој прекрасни таленат“, треба „строго да размисли о томе шта је истина у уметничким делима“. 5

Својим новим комадом „Уносно место“, који је објавио у „Савременику“, Островски је пришао чиновничкој средини, изнео сукобе у њој, изобличио старе чиновнике, корупционаше и подмитљивце и определио се за прогресивно човека свога доба који, и поред свих недаћа, чврсто верује у бу-

91"