Naša književnost
364 - Кеизкевност
Лењин (прилази свом портрету). (Овај важан, надувен господих нимало не личи на Лењина. >
Стјоика (иронично). Можда ти личиш на његар
Лењин. Па и личим. =
Ана. Стјопка! - -
Лењин. Пе, немојте нам сметати да спор изведемо на чистину. (Стјопки) Ја тврдим да ја лмичим на њега.
Стјопка. Ти нимало не личиш, а онај тамо је прави, чим су га машином наштампали.
Лењин. Не, ја сам баш онај прави, а он није.
Стјоика. Не, он је.
Лењин. Не, ја сам,
Стјошка. Хајде да се кладимо.
Лењин. Хајде.
Стјенка. У штар
Лењин. У шта год хоћеш.
Стјоџка. У кошку шећера.
Лењин. Добро. (Скида капу) Дакле, сада реци који је прсте
Стјопка. гледа у |Лењина, ватим на његов портре, устукне м прилази одраслима. Марусја се зачудила.
А садаР (Ставља капу на главу).
Марусја. Сада опет не личи.
Лењин (скида капу). А садо
Стјеика. Прави Лењин! Па где да му нађем шећера 2 (Одедном веома одлучно.) Бако, да отрчим на звонаруг
Лењин. Зашто на звонаруг
Ана. (Он је такол. плаховит...
Лењин. Окретан дечак.
Чуднов. Размажен, права беда.
Лењин. М ја сам у његовим годинама био окретан. Чини ми се, и размажен. Дечаци — то је загонетан свет, семо ми још не умемо с њима да се опходимо. Мало је умешности, а ми сада тргба много да умемо. Не смемо бити неумешни, иначе смо пропали, прогутаће нас. (Угледавши луч) _Луч, прави старински луче 1
Чуднов. Па зар ви знате да се у селима пали луче
Лењин. Наравно; али зар и ви морате да га палитег
Чуднов. Кад не дају петролеја, њиме се испомажемо,
Ана. Пуцкета. Уз њега је кудикамо веселије него у помрчини. Лењин. Да, свакако, веселије.
Улази Роман. У рукама врећа, до половине напуњена неким латим стварима. Није очекиваз да ће у том тренутку нали,у кући Лењина,
Чуднов. А ово је мој син Роман. Претседник одбора и још... уопште.
'