Naša književnost

5 у = 7 = . у х Увод у дискусију о часописима 17

вода), а међу њима први македонски превод а да нико о томе не проговори ни ријечи. Коначно илзазе и таква дјела о којима би се дало рећи доста позитивног и негативног као на пр. Шинков роман „14 дана“ или Крклечева књига (која је не знам зашто обухватила готово читав његов опус), излазе такве књиге о којима би и због писца и због читалаца требало говорити као (да останемо на за-

гребачком терену) „Десет година“ А Р. Боглића или се дају прве.

премијере као „Прст пред носом“ Ј. Хорвата, а да о томе у критици нема ни гласа. Приређују се смотре и фестивали, отварају изложбе, дижу споменици, а о њима нико и не проговара итд. итд. А да не говоримо о другој, засебној дужности и потреби сваког нашег часописа да прати књижевни и опћекултурни живот осталих народних република. Дане говоримо о потреби приказивања многих значајних преведених дјела. 8

Провоцирају нас — а ми шутимо, гледамо трулење њихове „умјетности“ која је давно престала да буде умјетност — и шутимо. А морали бисмо говорити и имали бисмо што рећи. Прва је констатација, дакле, да смо још увијек далеко од тога да бисмо могли рећи да наша критика задовољава по квантитету.

Но наша критика не задовољава ни по квалитету. Говоримо о просјеку наше критике, о просјеку фељтона наших часописа, о фељтону новина. Та критика, наиме, врло често нема ни потребне оштрине, ни борбености, у њој се често откривају разни неправилни ставови и увлаче криве оцјене, То се не односи само на књижевну критику. Много таквих примјера нашли бисмо и код ликовне и казалишне критике, а и другдје.

Часопис који хоће да буде живи актуелан мора да доноси, као што смо рекли, расправе и огледе с разних подручја друштвеног живота. А зато је потребна сарадња многих публициста и јавних радника. „Нови свет“ је имао неколико таквих прилога од познатих јавних радника. Но то овако уређиваном часопису није било довољно да га оживи, да га извуче из његова, рекао бих, академизма. Наши су часописи често прештампавали разне говоре и реферате који су објављени у дневној штампи. Али то није ријешење. УкратКо могло би се рећи да ће часописи ово питање тек имати да ријеше. Осим тога сарадњу ове врсти (нарочито политички фељтон и сатиру) требало би организирати међу самим књижевницима и то из редакција. Књижевници и могу и хоће да директно учествују у борби за мир и демокрацију. На тај начин уклонила би се једностраност из наших часописа, што би у знатној мјери допринијело њиховом акту-

МИ и